Камариза и сусрет са Старцем Нектаријем

 Када је освануло јутро, напустили смо хотел и кренули према Камаризи. Ово  приморско насеље се налази у брду поред града Лавриа, око 40 км од Атине. Камариза је позната по Старцу Нектарију Виталису и храму Светог Нектарија. У  Грчкој  овај храм  називају   Хитна помоћ. Свако је у себи стварао слику величанственог сусрета са Старцем Нектаријем Виталисом.  Припремала сам имена за молитву, онако како је то урадио  наш црквењак Мишо, шаљући имена и поздраве Старцу Нектарију.  Сусрет са звоником и црквом у Камаризи је пун  тишине, узвишености и мистике.  Свитање је лепо на овом простору. Почиње Литургија. Саслужује и наш свештеник  Мирко.  У пространој цркви нисмо сами. Ту је и православни грчки народ. Делимо  и тугу и радост ових тренутака. Причешћују се најпре деца, као и у српским црквама. Чекамо у тишини, осмехујући се једни другима. Повезани  смо у Христу и зато смо блиски. Волим Литургију у Грчкој. Са леве стране олтара налази се велика  икона Светог Нектарија, у сребру.  Прилазим да се поклоним. Посматрам кандила изнад наших глава. Она су дарови брачних парова који су, захваљујући молитви, постали родитељи. Чујем, у реду за причешће,  да многи дечаци носе име –  Нектарије. После Литургије, Биља и ја кренусмо према кући у којој лежи у постељи Старац Нектарије.  Узбуђење је велико код свих људи који су пред кућом. Сви осећамо да се нека велика тајна  дешава баш на том месту.  Божије је то. Човек у тим тренуцима осећа колико је слаб и немоћан и колико му је потребна помоћ Божија. Дишемо као једно. Онај ко излази из собе, излази уплаканог лица. Улазимо у скромну кућу. Погледом тражим собу и у њој Старца Нектарија. Он даје благослов  верницима који клече крај његове постеље и изговара  молитве.  Окружен је иконама.  Примећујем  икону  Светог Василија  Острошког и Аве Јустина Ћелијског! Моји дивни светитељи! Осећам како ће грунути сузе из мојих најдубљих дубина.  У тој соби су и мошти Светог Нектарија. Прилазим и поклањам им се. Архимандрит Нектарије је рођен у Пиреју 1928. године. Његово крштено име је Василије.  Када сам Му пришла,  осетила сам велику радост, његов поглед је жив и бистар. Осећам бескрајно поштовање и некакву посебну блискост и емоцију,  као некада при сусрету са мојим дедом или  при сусрету са нашим Патријархом Павлом. Ти мудри старци, посвећени молитви,  Богу, скромни, једноставни, добрих и чистих детињих душа, зраче посебним  миром и тишином. Довољно је да поред њих ћутите и да осећате сву благодат. Ово је тај тренутак.  Предајем имена за молитву. Много је писама поред њега на кревету, речи захвалности, имена за молитву.   Познато је да је његова молитва  јака и велика. Са сузама се моли овај дивни Старац. О њему и његовом животу  читали смо у аутобусу. Волео је да носи  свештеничку одежду.  У дечијим играма, он је био свештеник око кога су се окупљала деца.  То је оно што га је привлачило и ка чему је тежио.  Позната је  прича о његовом првом одласку на Егину. Имао је 15 година. Тада је на гробу  чуо глас Светог Нектарија који му је рекао да ће носити његово име и да ће бити свештено лице.  Свети Порфирије је био његов  велики духовни пријатељ. Свети Нектарије је његов заштитник. Њему се молио када се тешко разболео и  доживео је исцељење. Зато је Старац Нектарије, са свим својим животним ситуацијама,  сведочанство Бога Живога, пример за постојану, живу и јаку веру. Слушала сам  га, у емисијама, како беседи, како са дивљењем говори о нашем оцу Михајлу из  манастира Јовања, како нашем  народу говори да своје молитве упућује великом светитељу,  Светом Василију Острошком. Узимам благослов, ћутим, узбуђена и захвална, под епитрахиљом, док Старац узноси молитву. Не разумем ни једну реч. Али знам да Старац зна шта треба да каже Господу! И Господ зна шта Старац изговара! Величанствени круг  мисли, захвалности, осећања! Слава Господу! Устајем и крећем ка излазу из собе. Сузе ме сустижу.  Нисам у стању да говорим. Осећај милине је у души.  И Биљино лице је уплакано, а очи ведре и радосне.  Не говоримо, свака реч је сувишна у пространствима која су нам се отворила у сусрету са овим великим духовником.  Наша група пристиже. Одједном је велика гужва пред кућом у којој је Старац  Нектарије.   Нас две желимо да га још једном видимо.  У његовом присуству човек осећа мир и  спокојство, Божије присуство. Ништа човеку  више није потребно. Чекамо да наши људи уђу. Чује се песма у соби. Прилазим и придружујем се. Налазимо се у соби  у којој лежи Старац Нектарије. Стојимо око његовог кревета и певамо песме: Маријо, славна, Ко удара тако позно, Господи, помилуј...  Посматрам  радосно лице Старца. Када крене песма  на грчком, он изговара: „На српском, на српском...“ Сви се смејемо и настављамо са певањем песама. И Старац  учествује, пева: „Ла ла ла ла...“,  пратећи мелодију песме гласом и  стопалом  испод покривача. Радосни смо и усхићени. У очима су сузе. Осећања су помешана. Плачемо и смејемо се, али не престајемо да певамо. Слави се живот! Слава Господу!  Опет прилазимо Старцу и узимамо благослов. Свако од нас излази са надам на повратак и  поновни сусрет са Старцем.

Свети Фанурије

        У дворишту Цркве, наша Наталија  (из Србије, живи са својом породицом у Атини)  дели  фануропиту.  Сазнајемо да се овај колач  обавезно спрема за 27. aвгуст, али се  спрема  и за Литургију као захвалност Светом Фанурију и његовој Мајци за  нешто што смо изгубили, па смо, после  завета да ћемо направити фануропиту и после  молитве Светом Фанурију, то нешто и нашли.  Завет се даје не само да се нађе изгубљена ствар, него и  да се нешто што нам је потребно  пронађе – посао, стан, пријатељ, пут, брачни друг... Цела прича нам се веома допала.  А овај слатки колач из тепсије био је најслађи од свега што смо пробали, јер је освештан, спреман са молитвом и поникао из завета Светитељу и Господу. Заинтересовале смо се за рецепт. И у нашим црквама ће бити ускоро фануропита. 

Лука Пиреј, Атина

 Пиреј значи место преко пролаза. То је данас главна  лука у Грчкој и по броју туриста-путника, најважнија   лука у Европи (по подацима са интернета, на годишњем нивоу, деветнаест милиона путника користи ову луку). Док чекамо наш трајект, бележимо све што нас окружује. Девојке стављају камилавку свештеника на своје главе и фотографишу  се са њим. Спонтано настаје прича да је то знак да ће се ускоро удати. Смех и сунце, радост на лицима присутних и брод  који чека своје путнике – то је слика Пиреја у октобру ове године.  Аутобус  је  морао да сачека други трајект. Желимо да будемо на палуби. Стављамо мараме  и уживамо у дану и погледу. Вожња до Егине траје око сат и по времена.  У тренутку се појављује таман велики облак изнад наших глава. Постаје хладно. Таласи имају црну боју.  Све је некако мрачно, а ми смо на отвореном мору. Нас неколико причамо о мом недавном  сну.  У њему има мистичности без страха, узвишености и смирености.  Оно чега се сећам је без континуитета, памтим само неке слике: монаси, свештеници –  у ризама, мрак,  тамно море и одсјај неке светлости, огроман сплав – место преко пролаза, и људи који у тишини путују. Ево мог сна, он је онда био наговештај овог путовања. Почиње киша. Неки немир титра ми у души када чујем Биљу како говори: „Одмах сам се сетила Вањиног сна!“ Призивам смирење из сна.  Тешим себе, а говорим Биљи да ничег  страшног није било у сну. Све је било мирно, спокојно.  Тако је и сада. Почиње киша и јак ветар.  Гоца и ја силазимо у ресторан како бисмо се склониле од ветра и кише.  Поново излазим да бих направила  фотографије.  За једну је монах Марко рекао да делује апокалиптично. Ускоро се разданило. Појавило се сунце. Црни облак је на чудесан начин нестао. Однекуд  чујем  Наталијин глас који каже да је Свети Нектарије раширио руке да нас загрли и склонио све препреке које су нам на путу до њега. Она то каже лаким гласом, весело,  звонко и певљиво, некако обично и простодушно. И ја јој верујем.  Овим плавим морем пловио је некада Свети Нектарије и поздрављао галебове као што и ми радимо. Зато смо и ми, у овом тајанству плаветнила, заштићени Његовим загрљајем.  При изласку са брода,  примећујем необичну старицу.  Док чекамо аутобус, имамо времена да пробамо гирос. Уживамо у дивном октобарском дану у једном грчком ресторану на острву  Егина. Једна црна мачка спава на монашкој ризи нашег монаха Марка.  Бележим  тај тренутак. 

Аутор текста:

Валентина Марковић Златановић