Ходочашће 7 април - Егина,  Атина и Евија - детаљи пута

Манастир Пантократор –  близу Атине

 У манастир  Пантократор  (Сведржитељ), стижемо  ујутру, 10. октобра.  Осећај ширине, лепоте, смирености. Скупљамо се око Оље. Сазнајемо да су,  у 16. веку,  игуман Нилос  и 179 монаха  побијени  од стране Турака на овом месту. Тада је  цео манастирски комплекс  разрушен.  У 20. веку,  четири монахиње  обнављају  живот у манастиру.   Свети Порфирије је тада својим духовним очима видео да је земља пуна крви мученика. Тако су откривене  мошти . Тело игумана Нилоса  је пронађено  нетрулежно у олтару и сада се налази са десне стране при уласку  у цркву. Присуствовали смо Литургији.  Смерне монахиње, срдачне,  молитвено скромне и узвишене у својој чистоти,  део су небеске Литургије. 

Тада сам видела Мати Стилиани. Њено име значи – заштитница деце  (по Светом Сисоју, на нашим иконама је приказан Свети Сисоје са бебом у наручју). Неко рече да  Мати Стилиани, игуманију овог манастира, њене монахиње веома воле, чувају  и брину о њој.  Дирнуло ме је са колико  љубави се монахиње  обраћају Мати Стилиани. Сви смо се уверили какво је благо за православну цркву срце и душа Мати Стилиани – њена   благост,  ведрина, радост и љубав, сијају на њеном лицу.   Нашој групи су изнете мошти   на целивање. Поклонили смо се моштима  светих мученика. Мати Стилиани је држала  крст Светог Порфирија и ми смо прилазили да га целивамо.   Након тога је наш свештеник  држао парастос за душе наших упокојених, јер су тога дана наше Задушнице. Фотографисали смо се. Монахиње су приремиле  послужење.

Тада нам је наша Наталија, која нам је била домаћин у Грчкој, уз благослов Мати Стилиани,  причала о манастиру. Погледали смо видео запис  о првим корацима начињеним у овом манастиру, једног студента права, Димитрија из Москве, који има церебралну парализу од рођења и који није никада ходао. После молитве, са вером у срцу, устао је из колица и  почео да трчи по дворишту манастира. Рекао је да има чудесну снагу у ногама. Он је најбољи студент и тада се заветовао да ће своју диплому поклонити манастиру.  Монахиње су нам певале, било је смеха и радости.  Узели смо благослов од Мати  Стилиани, духовног чеда Светог Порфирија. Показали су нам сточић Светог Порфирија.  Необично нам је што можемо да додирујемо предмете који су служили светитељима у њиховом земаљском животу. „Реч једног светог Оца јесте и реч блаженопочившег старца Порфирија, прозорљивог, скромног, смиреног, једноставног, а у исто време пламеног  на делу и речи човека, чији живот беше право и аутентично сведочење о Христу, о Његовој истини и радости. То је био човек који је својим присуством, својом љубављу, својом молитвом, својом речју, својим саветима и поукама, духовно утврдио мноштво људи, и то у тешким тренуцима болести, туге, бола, отпадништва и смрти. Овај незаборавни Старац био је богоносни Отац Цркве у наше дане, прави свештенослужитељ и учитељ, подвижник, који је свим бићем заволео Христа и истински служио добру људи. Његово учење је дубоко натопљено етосом и богословљем Православне Цркве. У њему прво место заузима Лик и слика Христа, Спаситеља свих нас. Ми у нашој Митрополији имали смо благослов да га упознамо када је посетио град Хања у потрази за местом на којем би могао основати свој манастир. Народ Божји у нашој околини и на нашем острву дубоко је осетио његово благодатно присуство и окружио га великим поштовањем и великом  чашћу“.  Ово су речи из Предговора књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“. 

Док слушамо о светитељу 20. века  и о чудима која се дешавају у овој светињи, осећамо се  испуњенo. Осмехујемо се једни другима. Срећем се са Ољиним погледом. И  у  њеним очима – сузе. По промислу Божијој, нашој групи је дозвољено да се поклонимо моштима  светитеља: Светог Јована, Архиђакона Стефана, Светог Нектарија, Светог Пантелејмона, Свете Анастасије, Свете Теодоре, Свете Текле...  Осетили смо велику благодат. Испуњени тихом радошћу, кренусмо   из ове велике светиње.

Манастир Светог  Јефрема  

 На гори Амомон, поред  Неа Макрија, страдао је  Божији подвижник Јефрем. Новомученик из 15. века, данас се се убраја у велике светитеље који помажу  свима, а нарочито  младима.  Неколико месеци је подносио нечовечно понашање Турака. Није желео да се одрекне Христа и своје вере. Потом су га, наглавачке везаног за дрво, вређали, понижавали, тукли, мучили и запаљеним штапом  распорили трбух.  Његово   страдање је приказано на иконама  којима смо се поклонили у цркви. У мукама је, тражећи опроштај од Господа, издахнуо.   Поклонили смо се,  с великом побожношћу,  моштима овог новомученика. У дворишту се налази и дрво на коме је мучен Свети Јефрем Неамакријски.  По речима наше Наталије, ово је место великих исцељења и великог броја  ходочасника. И овде смо осетили благодат Божију и видели младе људе који се моле овом дивном Светитељу.

Поподне смо стигли у  у хотел Еден (Рај). Сместили смо се, попили кафу у хотелу. Нас  шест  смо заједно.  Гоца  из Норвешке,  Ј. Ивана и Гоца Рогић су у једној соби, у другој смо Б. Ивана, Биља и ја. Имале смо времена и за шетњу и долазак на плажу.  Ресторани поред плаже су радили. Тамо смо се среле са нашим људима из хотела. Монах Марко, кога смо замолиле да нас фотографише, прави фотографије са причом.  Поседује диван осећај за сцену, светло, утисак.  Сви смо пријатно расположени. Октобарско сунце је лепо.  Шетале смо  морском обалом. Морски песак је мекан и прија стопалима после дугог путовања.  Вода је  топла.  Скупљале смо морске каменчиће,  фотографисале се. Залазак сунца је био импресиван. Увече смо разговарале у нашој соби, вечерале на тераси са погледом на море, читале књигу  о Светом Нектарију.  Свака од нас је имала осећај захвалности Богу за све доживљене тренутке. 

Наставиће се...

Аутор  текста:

Валентина Златановић Марковић