Позив за Егину

 Отац Михајло  (манастир Јовања код Ваљева) нам   је у једном разговору  рекао да ће бити духовник ходочашћа на Егину. Са њим смо већ путовали у Украјину. Знала  сам  да ће и ово  бити лепо путовање. Нас  неколико у школи волимо да путујемо заједно. Кренуле смо са плановима око превоза за Ваљево . Са Ољом смо биле у контакту у вези са свим детаљима.  Тако смо сазнале да из Ужица креће и Гордана која живи у иностранству.  Позвала сам Гордану,   договориле смо се да нас шест заједно  путујемо  комбијем  до Ваљева и да делимо трошкове превоза.

Полазак за Егину

 У петак, 9. октобра,  у пола седам ујутру, нашле смо се код Цркве Светог Ђорђа. Упознале смо се са Горданом и нашим возачем. Биља је уговорала  вожњу  комбијем; она је  наш представник за међуљудске односе  и финансијске чворове. И, Богу хвала, увек је њено присусутво давало сигурност и лепоту    дружењу,  а  преговарање давало резултате.  Зато се  осећамо  непотпуно када Биља није са нама. Њена решеност да крене на ово путовање је била задивљујућа, без обзира на неке околности  и њено здравствено стање. Зато сам се искрено обрадовала када сам је  видела  расположену и спремну за путовање. Б. Ивана рече да ће време бити лепо, најпоузданија  је норвешка прогноза  коју прати. 

Не верујем у случајности

 Реч по реч...  Ево приче... И захвалности  Светом Нектарију... Сазнале смо да наша сапутница Гордана  живи у Ослу. Са својим мужем,  породицом и пријатељима, помаже  православну  цркву  Светог  Василија Острошког. Гоца Рогић и ја смо крајем априла  биле у православној српској цркви у Ослу где су представљене наше књиге: Гоцина прва књига песама и моја монографија  о Исидори Секулић. Рекох Гордани да  је, на промоцији,  Биљана (која живи у Ослу и са којом сам договарала програм преко мејлова) сјајно отпевала песму Светог Нектарија  Егинског – Agni Parthene (Радуј се,  Невесто,  Неневеснаја), да смо нас неколико биле у парку  Фрогнер, да  смо пиле чај у Парохијском дому, погледале  црквену продавницу, Цркву, двориште,  разговарале са оцем Гораном,  нашим љубазним  домаћином.  Ево везе!  Свети Василије Острошки (заштитник мога дома) и Свети Нектарије – из Осла у Егину.  Исидора Секулић је, такође, наша везна тачка.  Колико блискости у тренутку! Каквим смо везама међусобно повезани да нам простране  физичке даљине ништа не значе! Ево Норвешке и Србије на истом путу – према Егини! Ево нас на путу са свим људима који су нам заједнички пријатељи, познаници, сарадници. Сећам се да смо, после  представљања  наших књига,  Гоца и ја сређивале утиске са вечери, у топлом и пријатном Лолином дому.  Некако смо разумеле да је следеће наше  поклоничко путовање  – Егина. Новцем  од продатих књига  се може  платити ново путовање које ће стварати нова књижевна надахнућа! То је став људи који живе у Норвешкој и баве се организацијом  уметничких вечери.  То је улагање у нова стварања! Норвешка нам је донела нове инспирације. У даху сам, по повратку, написала књигу лирских разговора са Исидором Секулић.  Ове јесени је књига изашла из штампе.  У торби ми је један примерак  „Стазама Фрогнера“.  Са нама путује  Гордана која нас подсећа на ту лепоту коју смо нас две  доживеле.  Знам да није случајно да смо на овом путовању  у блиском дружењу са женом која већ четрдесет година живи у Норвешкој!  А нама се тек Норвешка открила. Мени  се лепотом показала –  преко Исидоре Секулић и моје пријатељице Лоле. Путујући према Егини, паралелно смо мислима одлазиле и до Норвешке, Осла, оца Горана, драгих људи у православној српској цркви у Ослу, до Светог Василија, слава Му и милост. Божија милост је несагледива.

Из Ваљева у Београд...  Из Београда  – у Грчку

 У Ваљеву смо виделе  из аутобуса новосаграђену цркву посвећену Светом Нектарију Егинском. Тада смо се сетиле Старца Нектарија и његових  речи да ће следеће године доћи на освећење. Он је у постељи, не служи Литиргију, али и даље прима  вернике. Толико желим  да  видим овог светог човека и узмем благослов од њега!  Сетих се Јованине приче о сузама присутних верника у  дружењу са Старцем Нектаријем   када су му певали српске песме. Даће Бог да и ми то доживимо! Сетих се Миее из Канаде, Јованине другарице са путовања,  и  њеног  исцељења чудесног, после дугогодишњег  трагања за леком.  И кроз  главу ми прође слика Мати Стилиани, коју ћу тек видети а о којој, по осећањима, имам топлу  мисао.  Сетих се свега, из надахнуте Јованине приче.  У Београду – улазак путника:  болесних, радосних, тужних, измучених, са вером, у очекивању, са колицима,  тешког  ходања, лаких, ведрих, прехлађених... Видесмо оца Михајла. Ушао је да нас поздрави и благослови. Сви смо му се обрадовали. И његово лице је радосно. Пролазе људи поред аутобуса, жури  некуд  тај страни  свет. Јавио се у мени неки осећај паралелних стварности.  Ова наша стварност је била тако блага и топла, тај спољни свет ми је деловао страно и далеко. Као да се ван нашег аутобуса  све дешава убрзано, као на некој  филмској траци,  хладно и мрачно.  Рекох Биљи да ми све изгледа чудно, да осећам да смо у некој  другој стварности и времену и тако далеко од   свих људи који пролазе поред нашег аутобуса.  Лица пролазника су ми у тим тренуцима деловала мрачно и страшно, а лица  људи у аутобусу  познато, блиско и  драго. Када смо се сместили, отац  Михајло је донео свету водицу и босиљак. Сви се радујемо као деца овом благослову! Смех је на лицима сваког од нас, понека суза се стапа са капима свете водице на лицу. Мирис босиљка  нам је на коси.  Машемо  оцу Михајлу, он остаје у Београду,  полазимо на пут, испраћени  благословом  и његовим  речима да се  међусобно помажемо, да се једни другима нађемо, а кад дођемо на Егину о нама ће бринути Свети Нектарије. Остаде за нама црква Светог  Марка. Подне је увелико прошло.   Путовање је пријатно, слушамо духовну музику, међусобно тихо разговарамо, упознајемо свештеника  и монаха Марка који су кренули са нама.  Слушамо њихове  занимљиве приче.  Монах Марко ме пита да ли познајем сликарку Миљану Драшковић.  Изгубио је њен број телефона. Шаље јој поруку да смо кренули на путовање. Кажем му да сам је позвала да иде са нама на Егину и да је била спречена. Необично је што причамо о Миљани у овом тренутку. Она је постала део мог света од пре неколико месеци.  Последњи пут ми се јавила дивном поруком из Врања. Имала је изложбу о Првом српском рату  у врањској  Галерији Народног музеја. Некада смо, моји ученици и ја,  тамо представљали „Маргарете“ моје професорке Веселинке,  по  повратку из Грчке.  Машем родном граду. Шаљем  брату  поруку и поздрављам целу породицу. Јављам се Данијели, Јасмини, Весни. Шаљем поруку Професорки.  Чујем се са Теодором,    Богданом  и Јованом.  Идемо ка Македонији  и  Грчкој. Нема никаквих непланираних задржавања на границама, путовање је  лако и пријатно.  

Наставиће се....     

Аутор  текста:

Валентина Златановић Марковић       

Кликните и прочитајте о  планираним Ходочашћима у наредним месецима