Одакле почети причу о овом епском путешествију? По много чему је јединствено, непоновљиво и лично искуство свакога од нас који смо тих дана били заједно на Егини, а у исто време – то је универзална драма човека који је спознао себе у пролазном и вечном и одредио се према смислу живота.
У неколико слика, пре свега личних, бележим своје доживљаје кроз асоцијације и симболику снова и реалног.
Поетски конкурс посвећен Светом Нектарију у Ваљеву, уочи празника Цвети, 2015.
Написала сам песму и послала je на адресу оца Ненада Андрића. Након неколик месеци сам видела, на фејсбук страници посвећеној Светом Нектарију, да сам, одлуком стручних прегледача, награђена трећом наградом. Обрадована сам и почаствована.
Ево песме:
Светом Нектарију Егинском
Свети, долазим Ти, јер ми душе моје понестаје
и људско се у црнило мрака неосетно претвара
и не разазнајем више да ли смо и ко смо
и ка чему смо се то врлетним стазама упутили
Пепео земље као тешко бреме стида са себе скидам
и не заустављам крик који се отима у ридању душе
Свети...
Нема нам спаса
док се не спере сав мрак
који смо вековима скупљали са раскршћа људских гадости
Нема нам светла
док се жижак црних мисли у срцима пакосним не угаси
Нема нам очињег вида
без погледа из срца
Хоћу да зауставим време док исплачем јад мога народа
који се уплео у ланце, злобне и тешке,
и који не види да му срце крвари од горчине
Молитвом Твојом Господу, Свети,
разреши нас тешких окова душе да удахнемо зрак
Има у нама, негде на дну,
и живота и дечијег погледа
и искре Љубави Божије...
Ох, колико још суза до тих простора чистоте!
Света Петка, Свети Нектарије, Србија, Грчка
Почетком августа, на дан Света Петке, разгледала сам, са својом породицом, иконе у једној грчкој радњи. Негде, кроз мене, проструји и мисао о мом деди. Пре десет година, на овај дан (8.августа), упокојио се мој деда Милан. Био је верујући човек. Пост је за њега био подвиг ума и срца. Зато је постио лако, са вером и смирењем. Пре сваког оброка би се прекрстио, рекао своју молитву захвалности тихо, јео у тишини и, по завршетку оброка, поново би се прекрстио.
Каква је то вера срца! – често мислим о томе. Никога не оптерећује, никоме не смета, ништа не захтева, у себи дубоко живи са Христом. Такав је био мој деда. Његов отац Аритон, деда Тонча, купио је имање од једног Грка!, Пироклије, на почетку двадесетог века. Чувам тапију из тог времена. Тако су и моји преци, као и многи људи тога времена, у појединачним или колективним сеобама, насељавали нове просторе. Моји су отишли у Жапско близу Врања.
И данас, на имању купљеном од Грка, постоји породична кућа Златановића, у којој живи мој стриц. Жапско је данас познато по женском манастиру Свети Стефан и по томе што су преци Аве Јустина из овог села. Дакле, у грчкој продавници моју пажњу привлачe многе иконе, међу њима и икона Светог Нектарија. Знала сам да ме моја икона, као награда за написану песму, чека у Ваљеву, зато не узех икону у Грчкој.
Истог дана добих мејл од оца Ненада Андрића. Договарали смо се за промоцију књиге о Светом Нектарију у нашем крају. Отац Ненад је расположен да дође и да посетиоцима нашег духовног програма исприча своје искуство и сведочанства оних који су доживели исцељење после молитве Светом Нектарију Егинском.
Но, пут за представљање књиге и долазак оца Ненада у наш крај се није отворио. Била сам тужна. Тих дана су се дешавала велика искушења на плану међуљудских односа. Тих дана сам од Весне (мој весник за пут који тек треба да се деси) добила икону Светог Нектарија и књигу „Земаљски анђео, небески човек“ о животу Светог Нектарија Егинског. Била сам радосна и збуњена. Данас сам јој бескрајно захвална на том дару.
Наставиће се...
Аутор текста:
Валентина Златановић – Марковић
По повратку са Егине, октобар 2015.
