ДИВИЈЕВО ЈЕ МОЈ ДОМ - Први део

ДИВЕЕВО (ДИВИЈЕВО) је светиња која је под директном заштитом Пресвете Богородице. Дивијево је свето место на које непомјаник неће моћи ногом да крочи.За православне хришћане једно од најважнијих светиња сада и светиња последњих времена. Дивијево је мој ДОМ! Тамо не идем, тамо се враћам.

ХОДОЧАШЋА У НАЈАВИ - ПУТЕВИМА ХОДОЧАСНИКА - кликните на линк и упознајте наша ходочашћа

Доживети Дивијево је доживети Русију - Трећи Рим! За православне хришћане једно од најважнијих светиња сада и светиња последњих времена. Дивијево је мој ДОМ! Тамо не идем, тамо се враћам, а сваки дан на другом месту је увежбавање корака за Свету Канавку!

Толико светиња, прича и догађаја је везано за ово свето место да се бојим да нешто не погрешим, да не напишем нешто нетачно, да нешто не заборавим...

Молим Бога и Пресвету Богородицу да ми помогну да слијем у ове речи све што треба... Велика је одговорност пред Богом  и Мајком Божјом писати о Дивијеву!

Дивијево је типично руско село са бајковитим дрвеним кућицама, у цвећу, које у свом срцу чува један од највећих бисера православља. Комплекс храмова, конака, радњи, музеја... Пред нама се отворио читав један свет у коме нас је, пре свих, очекивао Баћушка Серафим, наш љубљени Преподобни Серафим Саровски. Дочекао нас је раширених руку: «Христос воскресе, радости моја!». Тако се душа радовала!!! Нежне боје храмова, цвеће, зеленило, кућице, баште и нежно појање монахиња одавале су утисак Раја.

Стигли смо на време за Акатист Светом Серафиму Саровском у Светотроицком Серафимо – Дивијевском храму у време када се отварају мошти Светог Серафима за целивање и добили благослов да наше усне и душе дотакну Светог. Поред кивота са моштима су и личне ствари Светог Серафима које нам сведоче о његовом животу, скромности и подвижништву – његов напрсни гвоздени крст, плетене папуче, одећа...  

Велики је миљеник Мајке Божје баћушка био. Пресвета Мајка Божја му је долазила 12 пута током живота а он се пред њеном иконом Умиленије, клечећи на камену, молио 1000 дана и ноћи. У овом храму је и копија ове чудотворне иконе, најлепше коју сам ја икад видела. Она сија љубављу и нежношћу и ни једна фотографија ове иконе не може ни да приближи њену стварну лепоту.

Дочекали смо Божанствену Литургију на корак испред иконе клечећи и захваљујући Мајчици што нас је још једном примила у свој дом. Била сам пресрећна што могу тако изблиза да је посматрам док траје Литургија. С друге стране било је лепо и посматрати стотину деце у реду за Свето причешће.

На том месту сам доживела необичан сусрет са једном «бакицом» која се гурала да седне што ближе олтару. Изгледала је врло обично, обучена у плави мантил и розе мараму. Међутим приметила је да нисмо Руси и питала ме одакле смо. Наравно као и увек кад кажемо да смо из Србије добијемо реакцију која нас обори. «Бакица» је отворила мантил и показали ми схимну (схиму) и рекла:»Ја сам схимонахиња, ноћима сам се молила и плакала кад су вас бомбардовали.» и села је и започела молитву а око ње се почео ширити предиван мирис.

Касније тог дана сам је опет срела на послужењу, причала ми је о Светој царској породици, о свом сродству са њима и молила је све нас: «Молите се да што пре дође православни цар Русије, тада ће се сви православни ујединити. И Русија, и Србија, и Румунија, и Бугарска, и Белорусија, и Украјина, и Грчка, сви, и антихрист нам ништа неће моћи! Молите се!»

Мати Људа је била бела схимонахиња, скривала је своју схимну и своје монаштво и подсетила нас је на доба када је у Русији било често да се тек на сахрани види да је неко цео живот провео наизглед као мирјанин, а носио је подвиг белог монаха, па се испод нпр. униформе назирала схимна. Дивијево сада има око 500 монахиња и још много послушница, а одувек је било познато и по белим монахињама.

Посебно ћу издвојити Свету Параскеву – Пашу која је била јуродива и која је прва предсказала страдање Светој царској породици Романових. Испричали су нам у њеној кући - музеју да је наредила да из собе изнесу све столице да цар и царица не могу да седну и рекла им је да ће за годину дана добити сина и да ће страдати. Поверовали су јој тек наредне године кад су заиста добили наследника и дошли да се јуродивој Паши захвале и чују детаље свог страдања.

Мошти Свете Параскеве се заједно са моштима Свете Матроне, Свете Марине и Свете Александре налазе у Казанском саборном храму за који кажу да ће се у њему служити последња Литургија на земљи и да ће се то десити кад мошти четири светитељке буду унете у храм. Последња Литургија ће бити на почетку на земљи а онда ће се храм вазнети на Небо и тамо ће се наставити Литугија, а људи недостојни вазнесења ће испадати из храма.

Поред Казанског храма је бреза коју је засадио Преподобни Серафим. Чак и бреза на овом месту сведочи чудо. На њеном стаблу се види глава медведа Мише, пратиоца Преподобног Серафима.

Време између богослужења смо искористили да одемо до шума у којима се подвизавао Свети Серафим и до Источника Светог Серафима на погружавање. Иако и сам комплекс манастира окружује неколико источника, овај је за све нас посебан. Источник је сама Пресвета Богородица отворила, па пошто су га комунисти затворили, Свети Серафим га је отворио поново.

Свако погружавање у име Оца, и Сина, и Светога Духа, у воду, температуре 4 степена је исцељујуће. Тело вам се загрева изнутра и благословена сила Господња вас обузима.

Језерце окружује шума пуна биљке снит коју је Свети Серафим јео и од које смо сваког дана пили окрепљујући чај након богослужења. Научници су доказали да снит у себи има све елементе који су човеку потребни за здрав живот. Снит и сухарике (сув бесквасни хлеб сечен у коцкице) је Баћушка поклањао својим посетиоцима за благослов. Сухарике и данас добијају за благослов ходочасници који прођу Светом Канавком.

Наставиће се...            

Аутор текста:

Наташа Илић Миловац

Галерија слика