Постоје дани кад безвољност обузме те целог. Мисли остану тешке, живот изгледа узалудан, труд неисплатив. Топла реч и благ поглед добију конотацију луксуза. Сав твој пређашњи живот делује помало смешан и ништаван, непроживљен и испразан. Озбиљно су пољуљане све вредности у које си веровао и којима си тежио.
Бирамо ли ми људи пут којим ћемо кроз живот да идемо, или смо тек марионете судбине без могућности да својим поступцима променимо њен ток ?
У ери убрзаног технолошког развоја, када имамо приступ изобиљу информација, тешко је оценити шта је пропаганда, а шта стварно истина. Чак и већ формираним личностима у зрелом добу веома је тешко да, у таквом „ мору „ информација, разликују добронамерност од манипулације и наметања неког става који би требао да постане образац понашања. Какву онда реакцију можемо очекивати од деце и младих који своје мишљење о свету у којем живе тек формирају ?
Суочени с теретом доношења животних одлука и великим притиском очекивања, што сопствених, што околине, одлуку често донесемо идући линијом мањег отпора. Касније схватимо да је избор био погрешан, али врло ретко смо спремни да то и признамо.
Често нисмо свесни величине и значаја људи поред нас. Нажалост тек кад останемо без оних од којих смо могли много да научимо, почињемо да схватамо колико би нам значило њихово мишљење у тешким тренуцима. Велики број људи воли да своје поступке велича, а туђе омаловажава, ма какви они реално били. Прича која следи говори о неком кога више нема, а чији поступци остају нама да о њима размишљамо и оценимо где смо ми у односу на њега.
