Онда када сумњамо, не послушамо, оглушимо се о духовне принципе падамо као људи. Корен човековог зла било је неповерење у Божју забрану да не једе с Дрвета познања. Први грех произвео је прекид односа поверења и љубави, учинио је човека рањивим, слабим, подложним искушењима и невољним да им се одупре.
Постали смо носиоци Првог греха с теретом да исти исправимо, да постанемо бољи, праведнији, искренији, поштенији. Али добро у нама мора да се негује, храни, расте да би било у могућности да победи звер која чучи у сваком од нас и чека, стрпљиво и мирно чека наш тренутак слабости да нас стави на испит човечности.
У сваком од нас траје борба две природе, оне људске и зверске. Колико смо једно, а колико оно друго зависи од нас самих и искључиво од нас.То колико успемо да обуздамо своју зверску страну одређује нас као човека. Љубав, праштање, доброта наспрам мржње, осветољубивости, беса, насиља. Зар би требало бити дилеме? Кад би све било тако јасно и очигледно. Али звер се често прикрада и подмукло у наша срца усађује све оно што нас удаљава од наше људске природе. Уступак по уступак и ми полако постајемо плен, а да тога нисмо ни свесни.
Време пролази, а наши порази се гомилају. Од наизглед малих уступака нашим нагонима створи се река уступака. Више се и сами не можемо препознати, и пред самим собом и сопственом савешћу налазимо разна оправдања и изговоре. То из нас говори онај који жели компромисе са злом, али са злом нема компромиса јер је то сигуран пут у пораз наше људске природе. Сваки пут кад помислимо да учинимо мали уступак звери у нама, треба размислити и колико ће се то још пута десити, јер би од зрна песка могла настати стена коју наша душа не може носити.
„Љуби ближњег свог као самог себе“ или повређујући друге, повређујемо себе. Спаситељ је учинио наше спасење јако лаким. Када све у нама поклекне и почне да нестаје сетите се да је покајање лек који душу лечи и сетите се разбојника на крсту и његовог вапаја: „Помени ме Господе када дођеш у Царство своје“.
Аутор:
Стојановић Александар и Јасна
