У поређењу с човековим животом то је јако мало. Лептир има таман толико времена да у једном дану доживи свој сан о срећи и слободи, ужива у тренутку који му је је подарен и обави своју мисију. Човеку време за његова дела увек недостаје.

За сан о срећи и слободи мало му је и један живот, јер га непрестано мучи питање да ли је „прелетео баш све цветове“, досањао све снове, чиме је нешто скривио, зашто за доброту није довољно награђен? Живот му је толико компликован да су речи мера за опстајање, а поступци мера за постојање. Вагају се поступци, мери се тежина речи, на тас се додају неразумевање, неповерење, сумња.

Терет се гомила, а човек попушта под тешким теретом живота. И стално се пита зашто? Зашто, као лептир, не могу да уживам у дану који ми је подарен, неразмишљајући о њему као о последњем.  Зашто ме малодушност тера на сагињање, зашто моје добре намере нису довољне да будем срећан, зашто од мене стално траже још? Још сагињања, још давања, још ћутања, још трпљења, још... Зашто кад ме изневере, разочарају, одгурну грубошћу  помислим да не могу даље, изгубим снагу, наду, поклекнем у вери, постидим се?

О  молитво ојачај ме и оснажи моје мисли да кад раширим крила и полетим високо не заборавим ко ми је живот даривао и лет омогућио, без питања колико ће све ово да траје и могу ли даље! 

Аутор:

Стојановић Јасна