Питање које често постављамо и на које каткад лако добијемо одговор, али понекад и останемо ускраћени за исти. Најтеже неодговорено зашто је кад нама неко драг одлучи да напусти овај свет, а у нашим срцима остави патњу, бол, тугу и осећај немоћи. Бескрајно много пута себе преиспитујемо и покушавамо да одгонетнемо зашто ?
Тишина. Неподношљива тишина која боли. Страх нам је тело учинио обамрлим, туга срце располутила, сузе пресахле у дну ока. Још једна одлука младог човека да напусти овај свет, а да не пружи прилику ником да му помогне, испунила је ваздух питањима без одговора. Зашто је живот, за неког, постао толико безначајан да га се одриче лако, без борбе ?
Зар нам Бог није живот дао као поклон, јединствен и непоновљив дар у којем треба изнова и изнова налазити веру, наду и љубав ? Куда нас води животни пут тајна је коју ми људи не можемо докучити. У погрешним одлукама оних које волимо, тражимо често сопствену кривицу и вапимо за одговором где смо то ми погрешили. Пребирамо по џеповима прошлости не би ли нашли одговор на питање : Зашто ?
У нама често борави сумња, нисмо спремни да праштамо, ни да се молимо, ни да се боримо. Превише питања која чекају на одговор. А можда само превише питамо, очекујемо и тражимо, несвесни да нам нико није обећао живот испуњен срећом, несвесни да се смисао живота крије у томе да си скупа са онима који те безусловно воле и које ти волиш.
Господ нам је подарио живот и дао могућност да имамо свој пут и да на њему стојимо чврсто, спремни на ветрове и олује. Важно је да својим путем корачамо отворених очију, раширених руку, чисте душе и срца спремног да прихвати и добро и лоше, и љубав и патњу, и осмех и сузе, јер то је живот. Понекад, кад помислимо да смо сами, напуштени, да нас нико не разуме, треба да отворимо врата наше душе и тамо ћемо наћи: један осмех који је усрећио неког, један поглед подршке који је неком значио и више него што можемо наслутити, један загрљај који је вредео више него сва блага овог света и много оних којима смо преко потребни, много оних због којих вреди сваки секунд овог живота.
На крају, шта нам остаје ? Испуњена душа вером да нам је даром живота учињена посебна почаст. Бог је велики и на наша плећа ставља онолико терета колико можемо да понесемо. Одбацимо све сумње и предрасуде и верујмо да је наша душа снажна да носи свој терет мирно, јер је он део нас, наше борбе, наших пораза и победа и он је живот.
Аутор текста :
Јасна Стојановић
