Збуњеног, зачуђеног погледа, с неверицом на лицу, недавно ме једна млада особа у необавезном разговору, при куповини посних намирница, упитала зашто постим среду и петак. Сматрала је да сам сувише „ савремена “ за тај „ заостали “ чин,  резервисан само за старе људе. Не мање збуњена и затечена била сам и ја суочена с неочекиваним питањем. Помислила сам у том тренутку да је запитам где је одрасла, има ли бабу и деду, слави ли се слава, Божић, Васкрс у њеном дому, селу и зна ли уопште нешто о себи, својим коренима, свом бићу, али ми пристојност није то дозволила. Остала сам нема пред искреним незнањем и жалосно суочена с питањем: шта је то с нашим породицама и чему то своју децу учимо?

Сва моја сећања на детињство везана су за деду који свако вече пре спавања клечи поред иконе молећи се. Везана су за стрица који сваке недеље лупкајући својим штапом улази у наше двориште враћајући се с недељне службе, спокојан и радостан. Везана су и за моју тетку која не пропушта да ме подсети на предстојећи празник, посни или нерадни дан. Поготово су везана за рана устајања о Божићу да се са породицом поломи чесница, доручкује, па тек онда оде у школу у коју се тада ишло као да је најобичнији дан. Али у нашим срцима и душама никада то није био обичан дан. То су корени који су чврсто везали генерације деце одрасле у Србији у време кад се о вери са страхом говорило. А данас, кад се веронаука вратила у школе и Божић, Васкрс и крсна слава постали дани који се јавно празнују, наша деца прослављају Ноћ вештица, светог Валентина и неке за Србе нове „ празнике “ и чуде се зашто неко пости.

Питам се за шта то наша деца везују конце које у својим сновима, мислима и делима ткају, ако не за небо? Где смо то као родитељи заказали ако децу нисмо научили радости везивања и даривања за Детенце, Материце и Оце, пијукања у слами, плетења венчића, ако их нисмо научили да се љубав умножава дељењем, а сигурност и слобода стичу само ако у сваком тренутку знаш ко си , шта си и не стидиш се својих корена?  Пригрлили смо све што долази из света у намери да не останемо заостали, нееманциповани, примитивни. Само у тој најезди белосветске моде заборависмо да су Покондирене тикве и Госпође министарке увек биле само тема исмевања и ругања, а не репер за савременост и еманципованост. Ништа не научисмо о себи и свом менталитету, већ настависмо да тумарамо бесциљно и безумно. Не научисмо ни своју децу да Ноћ вештица корене има у келтској митологији и паганским обичајима и да се забавити могу и неког другог дана, на неки оригиналнији начин. Тако од „ заосталости “ свог православног бића доживесмо да се хвалимо савременошћу белосветског паганизма. Да је паганизам давно одбачен као заостао и смешан начин веровања у култове и приношење жртава у овој земљи традиције, вере и културе некако смо сметнули с ума или се једноставно, као и са било чиме што се тиче будућности наше деце, земље и нашег народа, нико тиме не бави, нити то било кога више интересује.

Аутор :

Стојановић Јасна