Даљина. Поглед упрт у мноштво лица која некуд журе у нади да ће бар једно бити познато. Отуђеност. Поглед упрт у сећање на топло огњиште породичне куће, мајку која меси хлеб, оца који се пред иконом моли, браћу и сестре који се тихо кикоћу, срећни и задовољни онако како то само деца могу бити. Мирис врућег хлеба, дуње на орману, мирис домовине.
У далеком свету, у тишини својих мисли, у потрази за срећом скривеном у ситницама сећања, са сетом у очима и неком необјашњивом, стално присутном празнином у срцу, рационално покушавајући да објасне себи да је дом тамо где склапаш мозаик садашњих тренутака, а не прошлих, живе они који су у потрази за својом срећном звездом напустили своју родну груду.
Натерао их је живот или су једноставно сами пристали на то, спремни да се ухвате у коштац са својом будућношћу, у нади да је срећа тамо далеко већа него овде. И свако на свој начин успели су у томе да остваре своје снове. Радили су поштено и зарадили. Попримили неке нове особине, стекли неке нове навике, познанства, научили да поштују туђе обичаје, празнике и правила понашања. Понекад, у дубини душе, осете да су почели да размишљају на језику који није матерњи, да све теже у сећање могу да дозову воћњак иза куће, звук откоса који пада пред очевим вештим покретима косом, лавеж пса и пријатни укус топлог млека.
Туђина је то, па ма како богата, уређена и лепа била. Зато у углу ока заблиста суза, а срце затрепери на сусрет са родбином, звук познатог језика и прве тактове песме родног краја. Зато се душа испуни милином кад уз звона с Православне Цркве започнеш молитву испред иконе своје крсне славе, запалиш свећу и угостиш све те странце на дан који само ти разумеш и знаш колико ти значи. И будеш захвалан што си ипак стекао нове пријатеље, јер су они из поштовања према теби, твом труду и раду, научили да испоштују и твоју веру, твоју славу, земљу из које си дошао и народ који представљаш.
Будеш захвалан што ти је кћер одлучила да је за њу једино прихватљиво венчање, венчање у Православном храму, што ти је супруга, иако странкиња, научила језик твојих предака и венчала се баш у твојој цркви, што ти се син љуби искључиво три пута и никако друкчије. Схватиш да си успео и као отац и као супруг и захвалан си Богу на тој благодати. Шта ти треба више…сем да понекад чујеш жубор воде из потока, цвркут птица из оближње шуме, осетиш росу док бос трчиш кроз ливаду и укус тек убране јабуке.
Аутор текста:
Стојановић Јасна
