Често нисмо свесни величине и значаја људи поред нас. Нажалост тек кад останемо без оних од којих смо могли много да научимо, почињемо да схватамо колико би нам значило њихово мишљење у тешким тренуцима. Велики број људи воли да своје поступке велича, а туђе омаловажава, ма какви они реално били. Прича која следи говори о неком кога више нема, а чији поступци остају нама да о њима размишљамо и оценимо где смо ми у односу на њега.
У јеку другог светског рата ,један човек кога је пуким случајем мобилисао одред партизана, одлази у борбу против фашизма. Као учен човек, што је у то време била реткост, врло брзо је напредовао тако да је велики број људи био под његовом командом. Једна од његових највећих заслуга током рата је била и та да није изгубио ниједног човека, а код сабораца је остао у сећању као неко ко је поклањао своје одело, које као старешина добије, онима за које је мислио да им је потребније и као неко ко се изјашњавао као православац иако то није било препоручљиво у то време.
Непосредно по завршетку рата, одређен је да буде дежурни официр касарне. Обзиром да није крио своје верско опредељење, а туђе је поштовао, наредио је да се сви поделе према вероисповести и обаве јутарњу молитву. Овакав поступак изазвао је негативне реакције код надређених и сходно томе био је ражалован и само захваљујући ранијим заслугама и поштовању које су према њему гајили, на томе се и завршило.
Од својих пријатеља на вишим функцијама добио је и понуду и препоруку да се јавно одрекне своје вере како би могао даље да напредује и ужива у свим привилегијама које би му се као високом официру пружиле. Без размишљања одбио је понуду повукао се на своју планину и као политички неподобан, али са вером у срцу, суочио се са последицама своје одлуке. Тежак живот у сиромаштву са четворо деце није га поколебао. Никада се није покајао због своје одлуке. Многи су сматрали да је погрешио што није искористио прилику која му се пружила, а ретко ко је разумео или одобравао његов избор ...
Већ је био у поодмаклим годинама и дуго је око врата носио један дрвени крстић умотан у најлон. Обзиром да су га сви изузетно поштовали нико се није усудио да га било шта пита о том крстићу у најлону, иако је свима било чудно зашто га носи на тај начин. Ипак радозналост је у једном тренутку превагнула и питање које је дуго висило у ваздуху добило је и одговор какав је ретко ко очекивао. Старац који се одрекао овоземаљских благодети због своје вере, објаснио је да крстић потиче из Свете земље, а да он своје тело сматра недовољно достојним и чистим да би додиривало такву светињу, те га зато чува умотаног у најлон.
Март 98. године донео је топле и сунчане дане који су више личили на лето, него на рано пролеће. Док је природа отпочињала нови животни циклус, старац из ове приче, смирено и смерно напуштао је свој. У миру и тишини лежао је у својој самртној постељи, опраштајући се од овоземаљског живота. Само се повремено питао „ куд ће ти људи са старим чичом по толиком снегу “ и молио да се нико не мучи око њега старог по „ снегу и мећави “ већ да га сахране негде близу куће како би се избегло дуго пешачење по, таквом невремену, до сеоског гробља. Гледали су га збуњено, приписујући његове речи самртничком бунилу, јер напољу је цветало воће и изгледало је да је зима давно отпевала своје.
На дан када је његова душа напустила овај свет почео је да пада снег таквим интензитетом да су ускоро путеви били завејани, а саобраћај у прекиду, а старчеве речи изговорене само два дана пре тога добиле су сасвим другу тежину. Сахрањен је по снежној мећави каква се не памти ни у том дивљем, планинском крају. Нико се више није чудио снегу који немилице пада, већ га је с дужним поштовањем и дивљењем гледао, гледајући на њега као на последњу поруку и поздрав овог доследног, верујућег човека.
Аутор текста:
Јасна и Александар Стојановић
