Кад год у сећање покушате да дозовете проживљене тренутке прошлости суочите се са чињеницом да је протекло време неумољиво избрисало трагове вашег живота. Као цртице остали су само они најупечатљивији моменти велике среће или велике туге који су донекле определили вашу садашњост и усмерили вашу будућност.
Избледеле слике нашег детињства у мислима су остале само као доживљај једног безбрижног, срећног, емоцијама преплављеног периода живота у којем нам сем љубави и игре ништа друго није било важно. Живот је, међутим са собом донео и тренутке у којима смо се по први пут самостално суочавали с проблемима. Није више постојала уљуљканост и ушушканост родитељског дома да нас сакрије од свих непријатности и суровости које одрастање са собом носи. Одговорност је постала доминантна одредница нашег понашања. Сами доносимо одлуке и боримо се с последицама истих.
У тренуцима нам се учини да смо ми господари свега, да управљамо вешто и собом и другима. Све нам иде од руке и просто нам живот делује лак и једноставан. Али није све тако. Живот се састоји од успона и падова и колико год се трудили и давали све од себе да нам животни пут иде линијом успона, некад једноставно то не иде. Непредвиђени тренуци одведу нас на супротну страну и све се стрмоглавом брзином руши и пропада око нас. Напуштају нас људи које смо волели, који су давали смисао нашем животу, сврху нашој борби.
У таквим ситуацијама схватамо колико смо слаби, сами, мали и немоћни. Чини нам се да ћемо се од туге и боли распасти, да даље не постоји, да се тиме све завршава. Немоћ је ваљда најужаснији осећај с којим човек мора да се суочи, а понекад и да се помири. Кажу да је мудрост препознати ствари на које не можете утицати, али огромна је снага неопходна и прихватити их такве какве јесу. Да ли је то само наша људска слабост, сујета и его или је једноставно у питању непомирљивост с пролазношћу, губицима и нестајањем? Снага духа једино је што нас у таквим тренуцима гура напред. Бол и тугу у сопственим срцима лечимо молитвом. Вера јача снагу душе и чини нас спремним да без сумње и преиспитивања прихватимо и оне неминовности на које немамо утицај. А трагови оних које смо волели настављају да живе у нама и са нама у сликама сећања на тренутке у којима смо се заједно смејали, заједно плакали, патили и радовали, делили радост и тугу, добро и зло, једном речју живели.
Аутор:
Стојановић Јасна
