ТЕРЕТ

Бирамо ли ми људи пут којим ћемо кроз живот да идемо, или смо тек марионете судбине без могућности да својим поступцима променимо њен ток ?

 

Дилеме и искушења које носи време у којем живимо чине да често нисмо сигурни у исправност својих поступака. Свакодневне грешке које чинимо, што свесно што несвесно, сваким даном постају све већи баласт за нашу душу. Понекад тај терет постане толико велик да нас вуче уназад.

Спремни смо тада да критикујемо све око себе и да проклињемо злу судбину због тешког живота. Све нам некако изгледа уперено против нас. Нико нас не разуме, не воли, не саосећа с нама. Вртимо се у круг, као зачарани, упадајући све више у депресију, немоћни, тужни и склони самосажаљевању. Није нам јасно зашто се баш нама све то дешава, откуд толика патња, а неприхватљива нам је помисао да ми сами негде грешимо. Упорно гледамо у туђе животе, заборављајући да треба да живимо свој.


Живот нам постаје такмичење у којем неумитно губимо себе. С годинама, све више заборављамо оно неискварено, смирено, искрено и исконски добродушно дете у себи, којем је за срећу било сасвим довољно да је окружено онима које воли и који га воле, а постајемо необуздани у наметању циљева које треба да достигнемо, све мислећи да нам баш то и само још то недостаје да будемо сретни и остварени. Када би, у тим тренуцима, само мало могли бити самокритични схватили би да нам Господ увек даје само онолико терета колико можемо да носимо, а да смо ми ти који сами себи, у својој похлепности и неугасивој жељи за лагодним животом, товаримо и више него што смо у стању да понесемо. Ослободимо своју душу тако што ћемо одбацити терет који нас вуче на дно и испливајмо на површину да удахнемо свеж „ ваздух " за нашу душу. Господ нам је дао слободу да бирамо пут којим ћемо ићи. На нама је да одлучимо.

Аутор текста:

Александар и Јасна Стојановић