Лечење укључује контролисање овулације хормонима, вађење (пункција) јајних ћелија из јајника жене и остављање сепрматозоида да оплоде јајну ћелију у текућем медијуму. Оплођена јајна ћелија (зигот) се тада враћа (трансферира) у материцу пацијенткиње с намером да се постигне трудноћа. Прва зачета на овај начин се родила 1978. године. Појам ин витро (лат. in vitro у стаклу) користи се јер су рани биолошки експерименти култивисања ткива изван организма од којег потичу, били спровођени у стакленим посудама-чашама, епруветама. Данас се појам ин витро користи да означи биолошку процедуру која се одвија изван организма у којем би се нормално одвијала, да се разликује од ин виво процецуре, где ткиво остаје унутар организма где се нормално налази.

Колоквијални израз за децу зачету ИВФ-ом, бебе из епрувете, се односи на пластичне цилиндричне посудице које се користе у хемијским и билошким експериментима. ИВФ се може применити за лечење неплодности код жена које имају проблема с јајоводима, чинећи оплодњу ин виво мало вероватном. Код мушке неплодности може помоћи, када постоји проблем с квалитетом сперме. Тада се може применити и Интраплзамична инјекција сперматозоида (ИЦСИ), где је сепрматозоид ињектиран директно у јајну ћелију. Ова метода се примењује када сперматозоид тешко може пробити зид јајне ћелије. ИЦСИ се такође користи када је број сперматозоида врло низак. Стопа успеха ИЦСИ метода једнака је успеху ИВФ оплодњом.

Проблем ИВФ-а је ризик вишеплодних трудноћа. Ово је директно повезано са праксом трансфера више заметака. Вишеплодне трудноће су повезане са повећаним ризиком губитка трудноће, компликација на порођају, превременог порођаја и неонаталног морбидитета с потенцијалом дуготрајне штете.[2] Питање урођених мана је контроверзна тема у ИВФ-у. Многе студије не показују значајна повећања код деце зачете уз помоћ ИВФ-а, док друге то не подржавају. Године 2008., анализа података Националне студије урођених мана у САД-у нашла је да су неке урођене мане значајно чешће код новорођенчади зачете ИВФ-ом, и то срчане мане, зечја усна, атрезија грла или ректума. Прво „дете из епрувете“ угледало је светлост дана 1968. године, а прво дете и замрзнутог људског заметка рођено је 1984.[3] Од тада до 2008. процењује се да је између 350.000 и пола милиона деце рођено из заметака замрзнутих контролисаним замрзавањем у течни азот. Поред тога неколико стотина деце је рођено из замрзнутих јајних ћелија, али је тешко доћи до тачних податка.

Став Православне и Римокатоличке Цркве према вантелесној оплодњи

Вантелесна оплодња је терапеутски поступак којим се лечи брачни стерилитет. Постоје две врсте вантелесне оплодње: хомологно и хетерологно. Хомологна оплодња подразумева вештачко оплођење жене одређеном техником, користећи сперму законитог мужа. У овом случају природно оплођење је немогуће услед различитих медицинских узрока (импотенција мужи и сл.). Овај метод нема етичких дилема, јер брак у својој суштини задовољава природну жељу за децом.

Другачије стоје ствари са хетерологном оплодњом, тј. са оплодњом удате жене спермом непознатог даваоца. У овом случају ради се о стерилитету мужа и жељи супружника да ипак имају децу.[4] Вантлесна оплодња семеном мужа представља за хришћане начин реализације једног од главних циљева хришћанског брака – наставак људске врсте тј. потомство. Ипак, код овог начина поједини православни етичари сматрају да дете није зачето на природан начин, али је питање да ли су овакви ставови који инсистирају првенствено на телесном односу супружника, ставови изведени из православног предања.[5]

Међутим, док је први начин вантелесне оплодње прихватљив за Цркву, други, оплодња семеном донатора уноси лаж раскида целомудрености супружника, ударајући на сам услов постојања једног хришћанског брака. У случају да нема другог начина да супружници стекну децу може се усвојити дете, што Црква види као хришћански гест. Као нерешив проблем вантелесне оплодње намеће се питање судбине људских ембриона: резервних, сувишних и неупотребљивих. Иако је рок спровођења фундаменталних истраживања ограничен на 14 дана од стране међународне научне јавности, неприхватљиво је уништавање „сувишних“ ембриона, јер представљају носиоце људског живота. Алтернативну комбинацију би представљала модификација вантелесне оплодње коришћењем једне јајне ћелије или импликацијом свих ембирона у материцу.[6]

Када говоримо о биоетичким проблемима и ставу Православне Цркве, незаобилазно треба поменути Руску Православну Цркву. По питању става Цркве према вантелесној оплодњи Свети Синод РПЦ, одлуком од 28. децембра 1998. дао је саопштење: „У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за „плод утробе на корист“ супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, слоге душа и тела. Зато Црква не може сматрати морално оправданим методе за рађање деце која нису у складу са замислима Творца живота.

Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они требају смирено да прихвате своју безбедност као посебан призив. Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника. У допустива средства медицинке помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа, јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа. Манипулација пак повезана са „донатрством“ полних ћелија нарушава интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих.

Осим тога таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто предпоставља да дете, поред „социјалних“, има још и биолошке родитеље. Са православног становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање „сувишних“ ембриона. Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се заснива на признавању људског достојанства ембриона. Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторксих полних ћелија лишава будуће дете права да има мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људских права, а у ствари у име изопаченог схватања слободе личности“.[7]

            Римокатоличка Црква данас, по питању вантелесне оплодње, дели мишљење Православне Цркве. Папа Јован Павле II, је у својој енциклици од 22. фебруара 1987. „Donum vitae“ изнео став Римокатоличке Цркве по питању вантелесне оплодње. У енциклици се каже да дете има право да буде зачето полним путем у браку, ношено с љубављу у мајчиној утроби, рођено и одгајано у кругу брачне заједнице својих родитеља. Ако се дете зачне као резултат техничког, медицинског или биолошког захвата тиме му се нарушавају права и достојанство. Папа је изнео став да је недопустиво долазак детета на свет подвргнути контроли, господарењу и техничкој успешности. Црква није против деце рођене вантелесном оплодњом, него против поступка. Цела енциклика износи став да је ембрион људско биће, и да је крајње гнусно прибегавати експериментисању над невиним бићима Божијим. Став ове две Цркве, деле и друге хришћанске конфесије.

Крај седмог дела од осам делова ( 7 / 8 )

Прочитајте и остале делове:

6 / 8 део ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ

[1] НЕНАДОВИЋ, М., Медицинска етика, Београд, 2007., стр. 298

[2] ПАПИЋ-ОБРАДОВИЋ, М., Вантелесна оплодња као метод решавања неплодности, Београд, 2002., стр. 106

[3] НИКОЛИЋ, Д., Једно хришћанско гледиште на актулне биоетичке проблеме, Богословље LXVI 1-2(2007), стр. 51

[4] МАРИЋ, Ј., Медицинска етика, Београд, 1994., стр. 141

[5] ХАРАКАС, С.С., Вештачка оплодња, Истина 19-21/2007, стр. 293-294

[6] НИКОЛИЋ, Д., исто. стр. 56

[7] Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад-Беседа, 2007., стр. 152-154

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ