Ако до тебе стигне тужна вест о одласку било чијем, а нарочито неког блиског, осетићеш беспомоћност, тугу и тишину.  На хиљаде делића твоја душа распашће се и као дрво које у јесен изгуби свој лист бићеш огољен, опустошен и сам. Сам са својим губитком,  са својим болом, сам са исплаканим и неисплаканим  сузама које су притисле груди и неће да их ослободе и оду.  Питаћеш се онда, како даље?  Како пустити ново лишће да замени старо и донесе радост у твоје срце кад је већ једном тешко рањено и повређено? Сме ли се то? Може ли се?

Свако се у животу суочио с губитком драгих људи. Кажу да од тренутка кад се родимо у ствари почињемо лагано да умиремо. Смрт је једина извесна ствар у  нашим маленим животима, једина неминовност која нас чека. С том чињеницом човек се помири, живи и не мисли о тренутку који ће доћи све донде док она не однесе неког нама драгог.

Немоћни од бола и туге тада тражимо разлоге за оно што се десило. Љути смо, огорчени, беспомоћни, увређени и очајни. На кога? На живот, пропуштене прилике, неизговорене речи, на све оно што смо заједно могли, хтели, желели, а нисмо учинили. На све оне нове тренутке које би да поделимо, а више не можемо. Толико тога би рекли, питали за савет, можда би се само гледали и дуго ћутали… заједно.  Делили сузу и радост тренутка.  Дођу  други људи, испуне наше животе, али нека места остају празна. Не вреди, неке се празнине просто не могу попунити.  Кад изгубите драгу особу, изгубите део себе. Живите, радите, трудите се и без тог дела, али некако увек осећате да вам нешто фали (недостаје). Баш тај осмех, та реч, тај поглед, то ћутање попунило би мозаик и од вас направило целину. Откинути  део оставља ожиљке.  Бол је заривен као трн дубоко у душу и та рана боли, боли... Некад мање, некад више, али боли.  Време учини да се с њим саживимо, сјединимо и трајемо.  Време учини да сећања полако бледе, али бол не.   Састављамо трагове сећања, призивамо успомене, чувамо их од заборава. Ужасава нас што су отисци све даљи и блеђи, а празнина за изгубљеним све већа. Опет се смејемо, радујемо, делимо тренутке туге и среће с онима с којима живимо, али увек, баш увек са сетом помислимо на оне који би да су ту, те тренутке додатно обогатили.

Шта после свега остане? Остаје понос што смо некада били део нечијег живота, што смо били богатији за једну велику, несебичну љубав и доброту, што смо од мудрих,  поштених и најбољих учили о животу, што смо од праведних учили о давању и дељењу, како се воли, опстаје и постоји. Остаје захвалност што смо делили исти животни простор и  остаје сећање, љубав, вера и нада да ћемо се поново срести и наставити тамо где смо једном стали.  До поновног сусрета...  за све оне који само физички нису део наших живота, хвала.

Аутор:

Стојановић Јасна