Чини нам се да смо се некад много више волели, разумели, поштовали. Имали смо времена за разговор, утеху, саосећали смо и помагали се међусобно. Данас, само нас тешке ситуације сете на то да смо људи. Само велика несрећа изазове у нама потребу да хуманост подигнемо на виши ниво и помогнемо другима, а себе учинимо бољим. Често се запитам да ли смо ми овакви какви смо због других, због поплаве кича, себичности и површности која нам се немилице сервира, а ми је као сунђер упијамо? Склони смо да мислимо како на нас други немају утицаја, како смо самосвесни господари своје главе, али  олако пристајемо да будемо робови свега онога што нам се као друштвено прихватљиво нуди. Ретко се запитамо да ли је то израз наше воље, наших схватања, васпитања и морала или идемо линијом мањег отпора и не желимо да се трошимо на оно што не можемо променити. Мудрост јесте разликовати ствари на које можемо утицати, а на које не, али одговорност је не прихватати лоше понашање као нормално. Желимо да нам деца одрасту у здраве и сретне људе. Како да остану здрави и буду сретни ако живе у окружењу у којем се нормалним сматра опијање и остајање до јутарњих часова у задимљеним кафићима? Како да буду одговорни и вредни људи, ако се приоритет не даје знању, раду и памети, већ се форсирају начини за олако стицање новца који је данас мерило свега?  Успешан си само ако имаш довољно новца да не зависиш ни од кога. Немамо  вере ни у шта. Мислимо да смо недодирљиви за бол, нерањиви за несрећу. Само нас трагедије натерају на преиспитивање.

Знамо ми добро шта ваља, а шта не ваља, шта је исправно, а шта не. Само нас је изгледа срамота туђе срамоте да на то реагујемо, срамота нас је од ових бучних, гласних, моћних што све знају и мисле да је њихово да нам говоре како да живимо, радимо и чему децу да учимо. Пристојност нам не дозвољава да будемо гласни, али пристојност нам не сме дозволити ни да пристанемо да такви буду узор нашој деци, да такви диктирају систем вредности и уче нас како смо ми неуспешни, неостварени и неспособни, јер нисмо знали да искористимо сва дозвољена и недозвољена средства и постанемо као они.

Прошлост је прошлост и колико год она лепа и безбрижна изгледала нема места носталгији. Живимо овај живот овде и сада. Сами себи га отежавамо и чинимо несретним. Не боли осмех, не боли поздрав, неће нас заболети ни ако старијем уступимо место у реду, нити ако саслушамо оног ко тражи помоћ. Заболеће Вас сигурно немар, неразумевање, одбијање и некултура. Заболеће Вас сигурно неправда и лаж, бахатост и надменост. Зашто онда не покушамо бар осмехом да разоружамо нечији безобразлук? Пристојност се учи, па покушајмо бар своју децу да научимо да пожелети неком добар дан не кошта ништа, а вреди много више од нечијег положаја, моћи и надмености.

Аутор :

Стојановић Јасна