Тихо и ненаметљиво волети људе око себе велико је умеће. Кад тад љубав зна да прерасте у опсесивну бригу за бића које волимо. Страх надвлада разум, а у времену у којем ми живимо суочени смо с мноштвом разлога који тај страх хране. Страхујемо од искушења која се немилице нуде, намећу и роваре нам по души. Страхујемо, нарочито за младе, још довољно незреле душе да ће их самлети живот, одвести путем странпутице, порочности и несигурности.
За родитеље, нарочито, свакодневна је брига како извести дете на исправан пут кад га на сваком кораку чекају аждаје спремне да из њих исисају лепоту и снагу младости. Као родитељи најсрећнији би били да своју децу пригрлимо и вечно држимо у наручју као док су били бебе. Тада нам се чинило да све зависи од нас. И то да ли су сити, пресвучени, ушушкани, скривени од невоља било које врсте давало нам је привид апсолутне моћи над њиховим животима. А онда је дошао неминован тренутак у којем они одрастајући желе свој мир, своју слободу, свој избор, па макар он био и погрешан, упорно говорећи да могу, морају сами, да ће своје грешке сами плаћати, а последице сами сносити. Пут на којем се постаје зрео човек је дуг, кривудав и поприлично нераван. Из угла родитеља то изгледа овако: ја ћу ићи испред и сваку кривину ћу исправити, сваку неравнину поравнати, а дужину ћу скратити максимално, само да теби, мом детету буде лакше, безбедније, сигурније. Из угла детета, пак, то изгледа мало друкчије: пусти ме да корачам ма колко то трајало и да од умора посрћем, падам преко неравнина и хватам све кривине. Родитељ гледа и пита се да л' ће његово мило дете успети, стрепи и прибојава се сваког пада и страхује да ли ће дете успети да се подигне, усправи и врати се на прави пут. Да му прича давно је престао, да га воли и страхује никада не може и престати неће.
Али док постојимо учимо, боримо се и покушавамо, а Господ нам сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Господ увек то чини. Он нас увек позива на покајање, на спасење и увек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Господ дотакне наше срце својом неизмерном љубављу, а онда нам ненаметнуто остави слободу избора. Кад се та велика љубав доживи као слобода и као покрет сопствене душе и сопствени избор онда човек постаје учесник у сопственом спасењу.
Колико год било тешко, треба победити сопствену потребу за контролом свега и свакога и пустити да и дете само учини нешто за себе и своје спасење. Као што ни отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волео свог сина и та његова љубав је сина и спасла, тако и ми као родитељи морамо држати раширене руке и отворено срце да у њега увек пригрлимо сопствено дете и само неизмерном љубављу учинимо га довољно јаким да кад тад увиди и пожели као блуди син да изговори: “Вратићу се оцу своме“.
Аутор текста:
Стојановић Јасна
