Поплава је идеална прилика у којој се може доказати разлика између тога шта је човек, а шта нечовек! Грешка је мислити да нас живот враћа на нови почетак. Само настављамо тамо где смо стали. Живот је суров, али побеђује на крају, ако је то за утеху.
Несреће су свакодневна појава. Неке нас мимоиђу, неке пажљиво испратимо, док на оне треће ни нехајемо. Живот сам по себи је распеће, жртва, страдање...
Поплава је већ догађај који прелази у заборав, оно прошло. Оно што је оставила за собом памтиће само они који су највише пострадали! Док они други, на “висини“, које све ово ни не спотиче, ма колико да су део те заједнице, продаваће воду по три пута већој цени или ће се бавити разлозима зашто је падала киша. Поражавајуће! Тако исто, у току свих тих дешавања, имали смо такмичење ситних личности ко ће се више похвалити да је ишао да помаже у Шапцу, Обреновцу... Свакако да делује охрабрујуће када видите масу света која се креће ка вама, буди се осећај да ће се све лако пребродити. Само је неразјашњено ко је кренуо у хуманитарну акцију, а ко на излет. Сигурно је да не треба упирати прстом у оне који немају саосећајности за своје сународнике које је задесила поплава. Народна изрека каже „Туђа рука свраб не чеше“ или „Уздајте се у Бога и у своја леђа“, али само бих на све то додао, да оне у муци не треба још више гурати на дно.
Треба поменути и оне НЕМЕ ПОМАГАЧЕ!
Ко учини нека ћути, коме је учињено нека прича. (Qui facit quietam, quod etiam factum, fabulam)
Какав-такав живот да живимо и да у њему недостаје нешто, ма колико непотпун, вредан је. Сви се ми враћамо на почетак, на дно, ону старт позицију. То је то Адамово проклество, да поред свих датости које имамо, срљамо у пад. Било да то чинимо сами или да је то спољашњи фактор, као што је поплава. Битно је шта смо научили из свега тога. Човек целог живота тежи ка томе да нешто створи, сагради, међутим непредвидив догађај у моменту све однесе. Једино што преостаје сваком је да гради себе, да себе изграђује, са Богом. Једина залагаоница која вечно остаје! Како ћемо пребродити несрећу зависи од нас. Јер, “тежина“ не лежи у времену које долази, већ у оним вредностима које сами постављамо. Оно што се уврежило у српски менталитет је то да ће Србин наставити са старим обрасцем живљења, не научивши ништа ни из своје ни из туђе несреће.
''А Исус одговарајући рече: Човјек неки силазаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртвог оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, када је био на оном месту, погледага и прође. А Самaрјанин неки путујући дође до њега, па када га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се зе њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.'' (Лука 11, 30-37)
Милош Рафаиловић вероучитељ
