Абортус може бити двојак: спонтан или намеран. Спонтани побачај настаје због компликација током трудноће и одвија се независно од воље мајке. Међутим, тема овог рада, када говоримо о абортусу, јесте намерни абортус којим се вештачки прекида трудноћа (лат. abortus arteficialis). Он се изводи пре 28. недеље трудноће под условом да дужина плода буде мања од 35 центиметара, а тежина мања од 1000 грама.

          Трудноћа се може намерно прекинути на многе начине. Изабрани начин прекида трудноће зависи првенствено од гестациског доба ембриона или фетуса, али и од легалсности, регионалној доступности и склоности лекара и пацијента према одређеној процедури. У Републици Србији прописани су закони којима се одређују индикације вештачког прекида за трудноће старије од 10 недеља, и то су: етичке (ситуације када је трудноћа настала неким правно-криминалним чином, нпр. силовање), еугеничке (када су у питању биолошко-генетска оштећења фетуса, тј. рађање са неким тешким душевним недостатком или физичким оштећењем), и медицинске (када постоји опасност по живот мајке). Истим законом свака жена има неотуђиво право да одлучује о редоследу и броју рађања своје деце, јер се уважава став да се фетус, пошто не може опстати ван мајчине утробе првих месеци трудноће, сматра делом жениног тела и она има искључиво право да одлучује о његовој судбини.[1]  

            Историја намерно изазваног абортуса може се пратити и до античког доба. У делима оца медицине Хипократа, стоје многе назнаке о методама побачаја. Његов савременик Аристотел фетус није сматрао људским бићем, јер је владало мишљење да живот почиње привим удисајем тј. рођењем. Аристотел је сматрао да живот код мушког фетуса почиње 40 дана од дана зачећа, док живот код женског фетуса почиње тек по истеку 90 дана од дана зачећа.[2]

       Аристотелово мишљење преузео је и хеленистичко-римски свет јер Соранус, грчки лекар из 2. века, у своме делу Gynaecology, препоручује женама које желе прекинути своју трудноћу да се баве тешким заморним вежбама, ношењем тешких предмета или јахањем коња. Такође прописао је и велики број рецепата са биљним купкама, углавонм на бази silphium-a (изумрла биљка, вероватно сродник коморача-лат. Foeniculum vulgare), али је препоручивао да се не користе оштри инструменти за изазивање спонтаног абортуса због могућности перфорације унутрашњих органа. Иако је римско право дозвољавало абортус ипак је имало законом прописану смртну казну за вршиоца абортуса у случају да жена том приликом умре.[3]

         У току средњег века по питању абортуса са медицинске тачке изучавања предњачили су лекари из исламског света, попут Авицене, који је прописао око 20 начина за контролу контрацепције у своме Канону Медицине из 1025. године.[4] На западу законик „Constitutio criminalis Carolina“ који је донео Карло V, цар Светог Римског Царства 1532. године, за намерни абортус прописује смртну казну. Треба напоменути да код Срба законик балговерног цара Стефана из 1349. године прописује 96. правилом да ако се нађе да је неко убио чедо своје да се тај убица сажеже на огњу.[5] У доба просветитељства и либерализма током 18. века измењен је став према абортусу те је тако већ 1787. године у Аустрији, а потом и 1971. године у Француској смртна казна за аборутс замењена казном затвора. У Енглеској је до 1948. године, казна за абортус био доживотни затвор. Почетком 20. века СССР (1919.), Исланд (1935.) и Шведска (1938.) су биле прве земље које су легализовале абортус.

         Интересантно је да је нацистичка Немачка забранила абортус женама које су припадале правој немачкој лози, наравно то је било у духу нацистичке идеологије о аријевској раси. Године 1980. издата је декларација о медицинском абортусу (допуњена 1983. у Венецији) од стране Генералне скупштине Светског медицинског удружења, којим се одобрава абортус од стране компетентног лекара уз напомену да је први морални принцип лекара поштовање људског живота од самог његовог почетка.[6] Данас премда постоје многе расправе између противника и поборника аборутса, приближан број извршених абортуса у 2003. години у свету износио је 42 000 000, што је пад наспрам 46 000 000 абортуса изведених 1995. године.

Крај петог дела од осам делова ( 5 / 8 )

Прочитајте и остале делове:

4 / 8 део ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ

[1] НЕНАДОВИЋ, М., Медицинска етика, Београд, 2007., стр. 285-286

[2] КОНСТАНТИНОВИЋ, С.; МИЛОСАВЉЕВИЋ, М.; ПЕТРУШИЋ, Н.; Абортус-Правно медицински и етички приступ, Ниш, 1999., стр. 3

[3] НЕНАДОВИЋ, М., Медицинска етика, Београд, 2007., стр. 285

[4] Абу Али еи Хусеин ибн Сина (латинизовано: Авицена; 980-1037) је био водећи персијски исламски филозоф и свестрани научник. Бавио се, између осталог, и медицином, алхемијом, астрономијом, психологијом, етиком, политиком, теологијом, метафизиком, физиком, логиком, математиком и поезијом.

[5] ДУШАНОВ ЗАКОНИК, Београд-Просвета, 1986., стр 70

[6] НЕНАДОВИЋ, М., Медицинска етика, Београд, 2007., стр. 285

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ