ОПРАВДАВАЊЕ

Суочени с теретом доношења животних одлука и великим притиском очекивања, што сопствених, што околине, одлуку често донесемо идући линијом мањег отпора. Касније схватимо да је избор био погрешан, али врло ретко смо спремни да то и признамо.

 

Често оправдавамо свој поступак разним тумачењима, околностима, неспретно правдајући себе и умањујући сопствене грешке, несвесно тонећи све дубље у глиб своје сујете. У тој борби за тражењем оправдања почињемо и сами привидно да верујемо у оно што, дубоко у себи, знамо да није искрено. Обзиром да сами себе никад не можемо слагати, а савест нам не да мира, почињемо да тражимо подршку и савезника у онима у које имамо поверења.

Тражимо искрен одговор од наших ближњих а, заправо желимо да чујемо потврду да нисмо погрешили. Слабост и страх који осећамо стварају зачаран круг у борби са сопственом савешћу. Желимо да нас воле, поштују, да нам се диве, да оставимо утисак непогрешивог човека.

Људски је грешити, али то не сме бити оправдање које ће нас опустити и увек изнова бити изговор за неке нове грешке. Оно што нас чини човеком је могућност да признамо грешку и нешто из тога научимо.  Уместо, негирања и труда да оправдамо своје поступке, праведније би било да прво себи признамо да смо погрешили, а онда искрено тражимо опроштај. Тешко је погледати себи у душу и из ње отерати малициозност, сујету, предрасуде и гордост. То је борба која свакодневно на испит ставља нашу снагу, веру и љубав. Ојачани молитвом морамо се одупирати и искрено радити на томе да будемо добри људи. .......   Чувајмо друге од себе а нас нека чува Бог.

Аутор текста:

Александар Стојановић