Може ли на овом свету ишта бити чистије и веће од љубави? Љубав је она снага која нас покреће, која даје смисао животу, сврху постојању. Искрена, чиста емоција која нас чини бољим и племенитијим. Учи нас да разумемо, ослушкујемо и сазнајемо и о себи и о другима. Учи нас да себе откривамо на нове начине, да у себи уочавамо особине за које нисмо знали ни да их поседујемо, а нарочито не да смо у стању да их испољимо. Љубав са собом носи и одговорност, страхове и бригу за оне које волимо. Она је често наш путоказ, али и скретничар.
Ту племениту емоцију носимо у себи од тренутка када удахнемо први пут ваздух својим плућима. Волимо своје родитеље, своје пријатеље, своје партнере, своју децу,своју земљу, нацију, веру…Свака од ових љубави прича је за себе и човек је утолико већи колико је у стању да се оплемењује и дели, колико је спреман да шири и прихвата љубав као нешто егзактно, немерљиво и неодвојиво од њега самог. Не постоји нежнији и лепши осећај од оног кад у свом наручју први пут држите своје дете, кад схватите да је тај мали, сићушни човек саткан од љубави немерљиве и јединствене, моћне и искрене. Ту своју љубав гледате како са годинама расте, развија се, јача, отима, покушава да се отргне и постане усамљени борац у потрази за неком својом, новом љубављу, далеко од свих, не схватајући да смо сви ми само наставак наших родитеља, дедова и прадедова и да се од љубави не може побећи. Не може се побећи од својих корена,иконе која се с генерације на генерацију преносила, чувала и поштовала. Не може се издати све оно што нас је вековима као народ сачувало и згазити труд свих оних без којих ни нас не би било. Не може се живети, а да не знаш ко си и шта си, јер у тренутку кад се одричеш своје породице, све оне неизмерне љубави која је у тебе саткана ти постајеш усамљеник и заточеник туге.
Остајеш сам, без битног дела себе. Посечени су ти корени и више ниси стабло са дубоким и чврстим упориштем каква је љубав и подршка твоје породице. Постајеш слаба стабљика коју сваки ветар може да одува и понесе где год пожели. И чиниће ти се у тим тренуцима крај своје нове „ умишљене “ љубави да си јак, да си нашао ново упориште, нову снагу, али ветрови живота су снажни и ломиће те наново, наново…Тражићеш ослонац и нудиће ти га неки непознати, нови људи. Привид, илузија и лаж брзо ће се уселити у твоје срце и душу, јер ћеш знати да си далеко од своје породице и вере, издајући њих, издао и себе. Постао си неко ко нема своје место, ни упориште и не припада нигде. У туђем си свету, туђа те вера, навике и обичаји окружују. Део тебе је постао прошлост, тужна и оптерећујућа рана која ти никад неће допустити да будеш оно исто сретно, безбрижно биће окружено безусловном љубављу родитеља. Други део прихватио је нове људе и њихову културу и веру, али ветар који повремено дуне донеће сумњу и зебњу у срце и више никад нећеш са сигурношћу знати где у ствари припадаш, ко си и шта си. Прошлост си изгубио, садашњост живиш као странац у сопственом телу, а будућност…
Порука за усамљену, залуталу душу која трага за љубављу: љубав не условљава, не захтева да будемо оно што нисмо, не инсистира да се одрекнемо свега што јесмо. Права Љубав не тражи жртву, не уништава, не тера нас да изгубимо свој идентитет и постанемо оно што неко други у својим мислима жели. Права Љубав нас воли због нас самих, такви какави јесмо и не жели да нас мења.
Аутор :
Стојановић Јасна
