Понекад ми је тешко да се суочим са истином и одмах је прихватим, све се некако надајући да ће ми то одлагање, ни сам не знам како, помоћи. Навиру ми питања, а чини ми се одговора нигде. Волео бих да могу некако објаснити самом себи наизглед  необјашњиво и да некако докучим наизглед недокучиво, а опет  стално се враћам по истом трагу и пролазим истим местима свога ума и увек наилазим на онај исти поражавајући исход. Чини ми се да свака сламка за коју се хватам пуца и нестаје. Осећај немоћи и беса се смењују у мени, а ја полако тонем у мрачни крајолик празнине и безнађа.

И онда када остајем глув на лепе речи ближњих и кад сам слеп на све лепоте које ме окружују и кад не осећам сву љубав која ми се несебично пружа, појави се Он. У почетку сам Му прилазио опрезно, неповерљиво и са страхом изгладнелог кученцета кога су сви одбацили и отерали, а сад му један странац пружа парче хлеба не тражећи ништа за узврат. Како је време одмицало Он је све више постајао део мене. Онај мрачни крајолик обасјала је светлост и он постаде топли кутак наде и љубави. И даље ја нисам добио одговоре и даље нисам могао речима описати ни објаснити себи много тога, али више нисам ни осећао потребу да објасним, јер почео сам да верујем.

Почео сам да разумем речи вера, љубав, нада и да схватам тежину несебичности, праштања и осуђивања. О свакој од ових речи могло би се много тога рећи и исписати, а ми их тако олако изговарамо да су постале истрошене и не разликујемо их од других речи. Изгледа да је постало само важно нешто рећи да то звучи снажно а да заправо ни сам говорник не мисли то што изговара.

Схватио сам да сам дуго лутао тражећи свој живот, пут и истину, тражећи смисао, јер сам тражио на погрешном месту. Тражио сам одговоре свуда око себе, а одговор је био у мени.

Сви ми бирамо свет у којем ћемо живети и истину у коју ћемо веровати. Ја сам изабрао:„ И када би ми неко доказао да је истина изван Христа, ја бих остао са Христом а не са Истином “ – Достојевски

Аутор:

Стојановић Александар