Многи припадници обе ове традиције, су тежили да направе разлику највише на основу превода Септуагинте, књиге Изласка 21,22-24 између формалног и неформалног фетуса. Тертулијан, Бл. Јероним, Августин и други латински Оци сматрали су неформирани фетус потпуним човеком; али они су препознавали да постоје два основна ступња у развоју ембриона: од пуког живота до потпуне људскости, онда када дете расте. Ову теорију су заступали и неки источни Оци попут Св. Јефрема Сирина и Кирила  Александриског. Основно питање које су покренули Оци и Истока и Запада односило се на тренутак оживљавања.

Већина представника латинског предања држала се веровања у касније оживљавање, тврдећи да је душа створена или да улази у тело споља, у неком тренутку после оплодње. С друге стране грчки Оци су се залагали за тренутно оживљавање. Сматрајући да је душа створена заједно са телом. Православно учење засновано на Грчком предању, уопштено се држи овог последњег. Ембрион има душу од момента зачећа, када се сепрамтозоид и јајна ћелија споје да би створили ново биће. Ово уверење да зигот сам по себи има душу-наводи православне богослове да ембрион окарактеришу као личност.

Иако је Тертулијан могао да прави разлику између формираног и неформираног фетуса, он је сматрао да душа постоји заједно са телом од самог почетка, такорећи од оплодње. Исто важи и за Св. Оце Истока Иринеја, Климента, Григорија Ниског, Максима Исповедника, Јована Дамаскина и других. Ма како гледали на процес развоја фетуса, православно хришћанство наставља да потврђује тренутно оживљавање. Оно се недвосмислено држи гледишта да је зигот-једноћелијски производ оплодње-већ биће које има душу. Из овог разлога се наглашава да је зигот од самог почетка свог постојања, лично биће, носилац слике Божије.

Ово гледиште истиче да дете које расте у утроби заслужује исту меру правне заштите као било које друго људско биће. Интересантно је приметити да они који стају у одбрану тренутног оживљавања теже да одбаце теорију која се односи на судбину мртвих ембриона. Без обзира да ли је смрт резултат побачаја или абортуса, у већини источних сведочанстава се тврди да ће они који умру у мајчиној утроби, због тога што су умрли без икаквог греха или одбацивања Бога, бити добродошли у Царству Небеском. Иако су некрштени, неће чекати суд пакла, као што то Тертулијан каже за крштене, нити ће бити осуђени на вечну казну, као што каже Августин, или бити лишени заједнице са Богом (Тома Аквински)[1]. Најранији Оци Цркве, по питању абортуса, сматрају исто што и чедоморство. Атенагора из 2. века, тврди да „хришћани називају жене које узимају лекове ради абортуса – убицама“.

Његово мишљење подржава и Минуције Феликс, који каже да неке жене узимају лекове да би уништиле клицу будућности у њиховим сопственим телима, оне извршавају детеубиство, пре него што роде дете. Свети Амбросије Милански (+397), каже да богати убијају плодове својих сопствених тела у материци како њихово земљиште не би било подељено. Његов савременик Свети Јефрем Сирин (+373), говорећи о визији Страшног суда описује: „Оној грешници која је избацила у себи зачети плод, да не види овога света, тај плод неће дати њој да види новога века. Као што се она решила да извргне превремено свој плод из утробе и да га сакрије у мрак подземни, исто тако ће она као мртви плод утробе бити избачена у таму крајњу.

Бог ће је казнити вечном смрћу, изнуриће је „у бездан мучења испуњену зловоњем трулежи“[2]. Учење 12 Апостола и Дидахи, као најранији хришћански списи, тврде да се абортусом убијају деца, а тиме и Божија слика у материци.[3] На основу најранијих светоотачких ставова, који су јасно осуђивали абортус, Црква је ту осуду и потврдила кроз одлуке Васељенских сабора. Правило 91. Трулског сабора јасно прописује следеће: „Оне особе које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене отрове, подвргавамо епитимији убице“[4], а даље у коментару епископа Атанасија (Јевтића), потврђује се и став СПЦ-е, да је ембрион зачето дете као људско биће, и убијање зачетог плода идентично је убиству човека, љусдког боголиког бића. Овим потврђују и речи блаженопочившег Патријарха српског Павла (+2009), који у својој Божићној посланици из 1995. године наглашава да је чедоморство страшан грех, огрешење пред Богом и људима, убијање свога детета, које ће од мајке тражити одговор, али и тихо убијање властитог народа, јер шта је народ без деце.[5] Као облик намерног тј. хотимичног убиства Милаш, сврстава и абортус у области Црквено-казненог права. И каже: „У хотимична убиства спадају на првоме месту, када жена по предумишљају умори заметак свој у утроби својој.

О овоме говори 21. канон Анкирског сабора и 2. канон Светог Василија Великог. Василије Велики то сматра двоструким убиством, јер га не поима као старозаветни закон где се говори о томе да ако дете има облик следи смртна казна, а ако не само новчана, дакле, Свети Василије, не прави разлику између абортуса и убиства детета. Друго убиство јесте смрт, често пута, мајке.“[6] Из наведених текстова древне Цркве видимо да се категорички абортус сврстава у убиства. Православни теолози од 4. века па до данас су категорички одбијали да прихвате „касније оживљавање“ (о коме ће бити речи у Римокатоличким ставовима о абортусу). Инстинктивно су православни хришћани схватили да генетска јединственост чини почетак живота, или како то можемо кратко рећи да не постоји други тренутак којим би рекли да живот постаје у њему, ту и тада. На питање савремене медицине, да ли може једеноћелијском ембриону бити приписан епитет личности? Одговор Православне Цркве је недвосмислен – може! Ово је само из једног разлога, а то је да генетска јединственост представља само физичку и физиолошку супротност дубљој и значајнијој реалности, која је творевина духовног бића где су душа и тело потпуно интегрисани једно у друго. Ми смо створени по слици Божијој, и то биће јесте лично, не зато што поседује способност да се разбије у комплетно људско биће, већ, јер је оно у свакој фази људског живота носи и изражава потпуну слику личног Бога. Црква је од апостолског времена устајала против својеглавог уништавања живота у свакој фази управо зато што живот носи божанску слику и тога има вечну вредност. Став цркве је обликован у уверењу да Бог, а не ми лично, одређује аутентчину „ личност“ Он приводи човека из небића у биће, и додељује му статус који псалмопојац Давид препознаје као „мало мањи од анђела“ (Пс 8). Овај став ја заснована на љубави Божијој према човеку, од зачећа до гроба и даље. Смешно данас звучи рећи да Бог воли ембрион, али је то истина коју је Црква прихватила одувек – и безброј трудних жена.[7] Говоримо о ставу Православне Цркве према абортусу, треба истаћи да данас ипак упркос свему нема у потпуности јединственго става целе Православне Цркве по овом питању. Став СПЦ није званичан, и на основу изјава или у најбољем случају већ наведеног тумачења епископа Атанасија (Јевтића), можемо произвести закључке.

Видели смо да свети Оци виде абортус као смртни грех, и треба рећи да Црква данас такође види абортус као претњу будућности човечанства и знак моралне деградације друштва. Ипак, Руска Православна Црква детерминисала је свој став на следећи начин: „Када постоји непосредна претња животу мајке због продужетка трудноће, нарочито уколико она већ има децу, у пастирској се пракси препоручује снисхођење. Жена која је прекинула трудноћу у оваквим околностима не бива одлучена од евхаристијског општења са Црквом, али је она условљава испуњавањем њеног личног покајног молитвеног правила. То правило одређује свештеник који прима њену исповест“.[8] Незванично, овај став подржава и Грчка Православна Црква.[9] Поједини црквени великодостојници су изразили критику по оваквом снисходљивом гледишту, јер се занемарују речи Христове: „А друга заповест је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. ... Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн. 15, 13). Бог о свему промишља, тако да порука Христова: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала, који јој се неће одузети“ (Лука 10,41-42), треба да буде и кормило Цркви тачније њенима вернима да се не брину, јер Бог о свему размишља (Мт 6,25-34). До заседања Свеправославног сабора, где би се донео званични став, мишљење РПЦ, остаје мишљење једне помесне Цркве, која је слободна самостално уређивати свој унутрашњи живот.

Према свему наведеноме, за Цркву Христову, побачај, абортус, није само недозвољен етички чин, већ је то најтеже убиство и то „јер се њиме лишава живота једно људско биће пре него што га окуси и пре него што се удостоји Крштења“.

4.4 Став Римокатоличке Цркве и протестаната према абортусу

И док је Православна Црква отишла путем тумачења да живот настаје у тренутку зачећа, Римокатоличка Црква је временом отишла путем тумачења да се живот тек касније усељава у плод у утроби. Блажени Августин (+430), водећа личност у западној теолошкој мисли, повео се за Аристотелом и вратио се „концепцији инфилтрације душе“. Он је записао да „људска душа не може да живи у телу које се није формирало“. Абортус у раној трудноћи није убиство, тврдо је Августин, зато што се не уништава душа, али је грех абортус развијеног фетуса, јер је фетус оживео. За Августиновим мишљењем пошла је цела Римска Црква. Папа Иноћентије III (+1216) сматра да „душа улази у тело фетуса када жена осети прво померање“, а ову теорију, у духу схоластике сазидане на Аристотеловој биоетици, следи и Тома Аквински (+1274), који сматра да оживљавање тела настаје око 40 дана код мушке и 80 дана код женске деце. Папа Сикст V (+1590), издао је булу „Effraentam“ године 1588. на основу које је била предивиђена смртна казна за абортус у било којем стадијуму трудноће. Међутим, већ 1590. папа Гргур XIV је опозвао ову ригорозну булу, и вратио  пређашњи закон који је дозвољавао абортус до 116 дана трудноће. Са гашењем ере схоластике, промењени су многи ставови Римокатоличке Цркве, те тако од XVII века, концепцију „симултаног оживљавања“ прихватила је званично Црква на Западу, увидевши да је исправна у односу на Августинову.

Године 1869. папа Пије IX (+1878), укинуо је подељеност у схватањима о „оживљености“ и „неоживљености“ фетуса, те је затражио погубљење за абортус обављен у било којем стадијуму трудноће. У 20. веку став Православне и Римокатоличке Цркве био је усаглашен и формулисан кроз забрану абортуса почевши од зачећа па на даље до краја трудноће. Премда Православна црва у новије време испољава тенденције ка снисходљивости у одређеним случајевима (став Руске Православне Цркве нпр.), Римокатоличка Црква не прихвата никакав изузетак од правила и забрана по питању аботуса, што је поркламовано и на II Ватиканском концилу (1962-1965). У посланици „Evangelium Vitae“ од 29. јуна 1995. коју је, један од најконзервативнијих папа у историји, Јован Павле II (+2005), упућеној женама пред одржавање IV Светске Конференције о женама у Пекингу, оспорио је женама право на абортус, истичући да у случајевима насиља не постоје довољно велика признања за жене које, из херојске љубави према својим чедима, изнесу трудноћу везану за неправду у сексуалним односима наметнутим силом.[10] У јуну 2006. Конгрегација за доктрине вере оштро се успротивила кориштењу станица абортиране деце у сврхе израде различитих врста вакцина. Такође, битно је напоменути да су и протестанти усвојили концепт „симултаног оживљавања“ и данас имају исте погледа према абортусу као и православци и римокатолици.

Крај шестог дела од осам делова ( 6 / 8 )

Прочитајте и остале делове:

5 / 8 део ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ

[1] БРЕК, Џ., С нама је Бог-кључна питања хришћанског живота и вере, Београд, 2012., стр. 43-45

[2] ВУКОВИЋ, Ђ., Још о абортусу код нас, Цетиње-Светигора, 1995., стр. 100

[3] КОНСТАНТИНОВИЋ, С.; МИЛОСАВЉЕВИЋ, М.; ПЕТРУШИЋ, Н.; Абортус-Правно медицински и етички приступ, Ниш, 1999., стр. 46

[4] ЈЕВТИЋ, А., Свештени канони Цркве, Београд-Врњци, 2000., стр. 192

[5] КОНСТАНТИНОВИЋ, С.; МИЛОСАВЉЕВИЋ, М.; ПЕТРУШИЋ, Н.; Абортус-Правно медицински и етички приступ, Ниш, 1999., стр. 50

[6] МИЛАШ, Н., Црквено казнено право: 48,3, Београд-Шибеник, 2005., стр. 430

[7] БРЕК, Џ., С нама је Бог-кључна питања хришћанског живота и вере, Београд, 2012., стр. 18-21

[8] Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад-Беседа, 2007., стр. 149

[9] ПАПАКОСТАС, П., Абортус (чедоморство), Истина 19-21/2007, стр. 284

[10] КОНСТАНТИНОВИЋ, С.; МИЛОСАВЉЕВИЋ, М.; ПЕТРУШИЋ, Н.; Абортус-Правно медицински и етички приступ, Ниш, 1999., стр. 48-49

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ