Дешифровање људских гена, клонирање виших сисара, методи помоћне репродукције и истраживање матичних ћелија, представљају само некe од примера научних успеха који, како се претпоставља, постепено разоткривају тајне живота и допуштају примену читавог низа нових метода лечења које су нам до скоро биле непознате или недостижне. Данaс су ови успеси побудили велики ентузијазам код људи и створили погрешно уверење да имамо контролу над животом. Међутим, и сама чињеница дa у овом тренутку наука продире све дубље у тајне човекове суштине, побуђује неспокојство и страх од нежељених последица.

Црква, водећи се речима Божанског Апостола Павла да је Један Бог Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф 4,6), а Она дом Његов у који се сабирају сви народи, са стрепњом ослушкује и прати развој науке кроз векове. Црква не гледа са стрепњом на развој науке из разлога, као што многи погрешно мисле, да би то могло поткопати Њене темеље (Христос је рекао да јој ни врата паклена неће моћи ништа, а тек не, нека људска наука- Мт 16,18), него из разлога што се плаши за човекову егзистенцију у свету, али и могућности његовог спасења. Она је самим тим, позвана да пружи моралну оцену разних уплитања у људски живот и да изложи своје духовно гледиште, које ће на људе деловати саветодавно како би се сачували од могућег греха (IСол 5,22).

Развојем друштва и научне мисли, нарочито од времена Просветитељства, у богословљу, посебно у етици, све више долази до изражаја социолошки приступ проблематици постојања и то у новијем времену, од појаве дарвинизма, а посебно развојем биотехнологије шездесетих година 20. столећа. Померање тежишта етике је превасходно последица слабљења, или пак, у великој мери губљења, теоцентричног поимања света. Нови антропоцентрични поглед на свет, који подразумева другачије схватање постанка живота и развоја животних облика, показује потпуну независност у односу на богословска сазнања о човеку, свету и животу уопште. И док је слоган: Silete theologi in munere alieno (што би у слободном преводу значило: ућутите теолози у стварима које вас се не тичу) некада имао своје оправдање на Западу, где је и настао, данас када је друштво, и на Западу и на Истоку, у највећој мери секуларизовано, не постоји бојазан од доминације теологије над науком. Пре би се могло рећи да је у садашњем тренутку, када се све више губи мит о идеолошкој и аксилошкој неутралности научних истраживања, потребно њихово преиспитивање и вредновање и то са етичког гледишта. Управо овде од пресудне помоћи може бити богословље Цркве.

Помоћ православног богословља би свакако била не у наметању готових решења, давању догматских рецепата и доношењу строгих забрана, него у указивању на егзистенцијалне димензије биолошких истраживања. Богословље, по својој најдубљој вокацији јесте позвано и призвано да у први план истакне значај људске личности и с тим у вези проблем савладавања егзистенцијалне напетости између живота и смрти, а на крају и превазилажења саме смрти. Мишљење Цркве се не тражи само од Њених верних, већ и од саме науке, због чега Њено учешће у биоетичким комисијама и дијалозима јесте неопходно. С друге стране, као што смо напоменули, сами Њени верни очекују морално руковођење, како би лакше превладали моралне дилеме на које наилазе у животу.[1]

Позвана да сведочи Јеванђеље Христово, Црква мора да се суочи са проблемима модерног света и јасно да одговоре на питања која га муче. У овом раду покушаћемо да изнесемо став, како Православне Цркве тако и водећих хришћанских конфесија, по питању биоетичких тема. Премда су биоетичка питања, која изискују званични став Цркве, бројна, у раду ћемо се бавити двема битним темама, а то су абортус или чедоморство и вантелесна оплодња као новије достигнуће медицине. Полазећи од хришћанске антропологије човекове личности тј. бића, преко пренаталне психологије, као битне одреднице човековог живота пре рођења, размотрићемо појединачно шта означавају термини абортуса и вантелесне оплодње, а потом покушати изложити ставове хришћанских конфесија по овим питањима.

Крај првог дела.

[1] МИЛТИЈАДИС, В., Православни поглед на биоетику, Православље 1093 (2011), Београд, стр. 14

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ