Не очекујте да вам ја покажем Бога и да га на тај начин видите. Јер ја не смем да Га погледам, већ сагињем главу и пузим, од срамоте своје за грехе своје за оне, за које сам свестан, а туго моја, колико тек имам оних којих нисам свестан. Кад светитељ каже: "...Господе, дај ми да будем свестан грехова својих..." (св. Јефрем Сирин), шта ја онда да кажем, који ни себе нисам свестан.

Вама, онима који чак и од мене мање видите, могу вам рећи; да Бога свако види на свој начин:

Ако тражите помоћ ид филозофа да вам покаже Бога, он ће вам рећи: "Ја се клањам, ја ћутим пред Њим. Што више идем напред, Он се све више измиче. Што више размишљам о Њему, све Га мање схватам. Што Га више гледам, све Га мање видим, а што Га мање видим, све сам сигурнији да Он постоји. Јер ако не постоји, онда је ништавило свуда. А ко може замислити да ништавило постоји?"

Ако питате математичара, он Га види на свој начин и каже: Ти ниси један, јер да си један, био би ограничен. Ти ниси многи, знао би ти се број. Ти си ван броја; на тебе се не односи колико. Сви су бројеви смештени у теби, но Ти се не даш сместити ни у један број... Ти не спадаш у нашу математику, иако је сва наша математика у теби. Ти ниси време; јер да си време, прошао би. Ти окрећеш својим прстом точак времена... Време је у теби, но не дохвата и тебе. Јер све што време може дохватити, смрт може да дохвати. А да је смрт могла тебе дохватити, она не би имала кога више да мори, те би и она умрла. Ти си ван времена, као и ван броја... Ти си кружење око броја и око времена, - моћни океан око острва од пене.

Доктор на свој начин вели: Ти си присуство, о најближи и најдаљи! Ми те не видимо очима, нити чујемо ушима, нити додирујемо, нити миришемо, - ипак осећамо твоје присуство. У нама је једно неисказано чуло - хармонија свих чула - што осећа твоје присуство. Једно чуло над чулима. Као што око не може изразити искуство уха, нити ухо искуство ока, тако и ово чуло над чулима, најскривеније и најдубље, не може пренети своје искуство на остала чула. Оно осећа твоје присуство које око не може видети, ни ухо чути, ни језик именовати; те кад око каже: не видим га, и ухо: не чујем га, и језик не знам му имена, оно тврди: Он је сад и овде.

Не питај ни оне који језике силне говоре, јер они вапију: О ванимени, ванвремени и ванбројни! Људи се сунчају на сунцу препирући се о твоме имену, именујући Те свако на свом језику, и крију се од месеца смишљајући зло један другоме због твога имена. А гле, име је твоје неисказано. Све речи изговорене људским језиком нису ни почетно слово твог имена. Ћутање у твом присуству ближе је истини твога имена но ма која реч. И кад ти кажемо ти, не говоримо пуну истину, јер те делимо од себе. И кад те са ја ословимо, не говоримо пуну истину, јер те мешамо са нама, временим и бројним. А кад те именујемо са он, ми те удаљавамо од себе, не разумемо ништа, иако силне језике знамо, и очајавамо као дављеници у чамцу крај једне обале океана, очекујући спас с друге обале.

Немој ни свештенике питати да ти Га покажу, већ, да ти укажу пут и заједно са њима викни тихо: - Ми ти се молимо, о неисказани, са трепетом душе своје, приближи нас к себи, не најмање колико можеш - сходно греховима нашим - но највише колико можеш - сходно доброти и милости твојој.

Наша цивилизација, наше савремено време, наша савремена наука, наша најгордија реч. Ми учени, образовани, ми смо цивилизовани, знамо све. Кад завирисмо у прошлост схватисмо, да свака генерација прича исту причу, а ни једна није макла од почетка. Вапијемо Ти: - Опрости нам! Јер наша цивилизација копа многе бунаре у пустињи, да би напојила жедне. Но ако Ти не сиђеш у те бунаре, и бунари ће бити жедни, а камо ли они који стоје око бунара са сувим и препланулим језицима.

Ја сићушни и грешни не могу вама, неразумнима, показати Бога, да би Га ви видели и поверовали. Могу само да вас упутим где се налази:

Бог је на крају пута, на који ви још нисте ни ногом ступили.

учен речима монаха Тадије

раб Божји Ђорђе Сандић