Често смо у прилици да слушамо како људи с великим жаром износе и бране неке ставове и уверења, а поуздано знамо да их се сами не придржавају. Зашто људи имају потребу да се поистовећују са неким заједницама или организацијама чије ставове, дубоко у себи, не деле ?
Православље - за некога само реч, за некога уверење, а за понеког начин живота. Рекло би се да је Србија Православна земља, јер се већина људи управо тако декларише. Склони смо да еуфорично дижемо три прста не би ли поносно свету исказали нашу припадност. А шта о нашој припадности говоре наши поступци у свакодневном животу ? Да ли су и они достојни Православних Хришћана ?
Не може бити довољно декларисати се као Православац, а својим делима чинити ствари које нису достојне потомака Светог Саве. Није прихватљиво да се позивајући се на имена великих српских духовника и свих оних којима је истинска вера дубоко у срцу, врши било какав вид насиља. Не мери се снага вере величином златног ланца са крстом на грудима, нити количином исказане мржње према неистомишљеницима, већ бројем добрих дела и количином љубави према ближњима.
Спремни смо увек оберучке да прихватимо све благодети припадности некој заједници онда када то нама иде у корист. Хвалимо се својом богатом историјском прошлошћу, великанима нашег народа и њиховим делима, успехе других приписујемо себи, неуспеха се клонимо. На све имамо право, олако се декларишемо, а при томе се мало преиспитујемо. Изјаснити се каo припадник Православне вере а не понашати се у складу са тим уверењима наноси штету управо онима којима то не желимо. Руши углед и наше вере и нас самих. Једини исправан начин јесте угледати се на оне који су нам несумњиво показали пут којим треба ићи, пут љубави, праштања, несебичности, искрености и својим делима сведочити о вредности тих врлина ….
Аутор текста:
Стојановић Александар
