Године 1971. швајцарски психолог Густав Грабер основао је у Берну Интернационално друштво за изучавање пренаталне психологије.[1] Појам пренаталне психологије односи се на живот детета у утроби мајке од његовог зачећа до рођења. Ставови данашњих психолога, о овој још увек спорној грани психологије су подељени, али данас је далеко више оних који озбиљно посматрају пренаталну психологију као реалну. У Старом Завету наводи се много сведочанстава о Божијем промишљању о нерођеној деци (Пс 70,6; Пс 21,12; Пс 139, 13-16). Још пре псалмопојца Давида пророк Мојсије у књизи Постања изражава веру у активан живот детета у мајчиној утроби (Пост 25,22-26).

У одређеним околностима дете се још од мајчине утробе призива на пророчко служење (Иса 49,1; Јер 1,5). Забрана убиства изражена у декалогу продужава се у Новом Завету, заповешћу да љубимо све људе па чак и наше непријатеље.[2] Када је реч о Новом Завету Христољубиви Лука у своме Јеванђељу (Лк 1,42-43) описује сусрет две рођаке Марије и Јелисавете, који се догодио само неколико дана након Благовести. У тренутку сусрета Јелисавета је у шестом месецу трудноће. Будућа мајка Јована Крститеља поздравља Богомајку речима: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“, из чега се јасно види да Јелисавета приноси славословље плоду старом само неколико дана. Пре овога видимо у Јеванђељу да је и сам Јован Крститељ заиграо у утроби мајке своје која се испунила Духом Светим (Лк 1,16).

Значајни црквени отац из древне цркве Тертулијан, учио је да је фетус од самог тренутка зачећа оживљен, према томе, и надахнут Духом Светим. Излажући полемику по питању настанка живота у утроби мајке Јеротић из историје изводи другу развојну линију која иде од Аристотела, који сматра да је слика новорођеног детета tabula rasa. Овакво мишљење су касније подржали британски емпиричар Џон Лок и Карл Маркс.[3] И док у току средњег века источна црква се придржава Тертулијановог мишљења да живот настаје у тренутку зачећа, на западу под утицајем схоластике, надахнуте Аристотелом, црква усваја мишљење да живот настаје нешто касније у односу на зачеће.

У 13. веку папа Иноћенитије III (+1216.) одређује да плод постаје живо биће у тренутку када се почиње мицати у стомаку, па побачај након тог раздобља постаје убиство, а пре тога се сматра мањим грехом. По питању пренаталне психологије данас, изненађујућа је усаглашеност вере и науке по овом питању. Биолог Јоаким Илиес пише: „Оплођење може бити биолошки обележено као нулта временска тачка настајања људског живота. Сваки покушај да се одреди нека каснија временска тачка као стварно постојање човека, јер у тренутку оплођења почиње континуиран процес развоја и усавршавања који се наставља до рођења и далеко после њега.“ Са овим мишљењем се слаже римокатолички теолог Ханс Ротер из Инзбрука, који пише: „Модерна теолошка антропологија посматра живот човека као целовито телесни-душевно обличје. Ово почиње при зачећу. Од тога тренутка реч је о животу у правом смислу.“[4] Са духовне тачке гледишта које као што видимо не морају ни у чему противречити научном посматрању, нити се може развијати душа без тела, нити тело без душе. Цео човек једном речи као психосоматско биће ступа у живот самим стварањем. Овај став подржавао је патријарх Софроније у 5. веку говорећи о оваплоћењеу Бога Логоса у једној од синодских посланица каже да су тело и душа настали истовремено самим зачећем, ради ипостасног сједињења с Богом Логосом.

Закључујемо да је дете од самог зачећа нешто посебно, јер је индивидуално. Један од битних предмета пренаталне психологије јест управо веза детета и мајке пре рођења. У зависности од односа мајке према околини и себи самој, њено расположење оставља велики утисак на само дете у утроби. По овом питању пренатална психологија подржава Свете Оце Хришћанске Цркве, који померају границе anima naturaliter Christiana, и то на сам чин зачећа, каже се: „За време бременитости мајка је дужна да строго чува ум и сву пажњу да усредсреди на то како да сачува младенца у утроби својој, будући да је свесна да је оно будући храм Божији и дом Духа Светога. Због нарушавања чистоте родитељима се рађају деца не на утеху, већ на жалост и сузе и штету домовини својој: таква деца бивају растројене нарави, способна да примају свако зло од своје младости, такође се рађају и мртва деца, а често са њима умире и сама мати.“[5] Овим би смо заокружили садржај и циљ пренаталне психологије помоћу које се са основаним тврдњама говори о животу и свесности детета у утроби мајке од самог момента зачећа.

 Крај четвртог дела од осам делова ( 4 / 8 )

 Прочитајте и остале делове:

 3 / 8 део ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ

[1] ЈЕРОТИЋ, В., Човек и његов идентитет, Београд, 2000., стр. 87

[2] ПАНТЕЛИЋ, А., Православни поглед на биоетику, Православље бр. 11, 2012; стр. 26

[3] ЈЕРОТИЋ, В., Хришћанство и психолошки проблем човека, Београд, 2000., стр. 116

[4] ЈЕРОТИЋ, В., Хришћанство и психолошки проблем човека, Београд, 2000., стр. 117

[5] Православна филозофија живота, Крагујевац-Православна хришћанска заједница, 1980., стр. 136

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ