БУДИМО ЉУДИ

Ужурбан начин живота пун обавеза и увек са истим речима које одзвањају у нашој глави „морам да урадим још ово, морам да стигнем још оно... „. У тој журби потпуно неприметно стигне крај дана и време да се спремимо за наредни.

 

Тако живимо и радимо у илузији да има времена и да ћемо све постићи док списак обавеза постаје све већи, а мимо нас пролази живот. Све оне ситнице које живот значе не стигну да нас дотакну. Сматрамо их мање битним не схватајући да је сваки тренутак непоновљив и јединствен и да нам се неке прилике само једном у животу пруже. И док се окренеш деца су порасла, неки драги људи  више нису са нама, а ти си пропустио све те заједничке тренутке који би ти оплеменили срце и надахнули душу.

Срце је мало отврдло, умор нас савладао, коса оседела, а терет живота постао све већи и тежи. Све спорије и теже реагујемо на неправду, постајемо имуни на туђе сузе, глуви на туђе вапаје, равнодушни на зла која се чине око нас. Полако нам срце постаје камен, а само онда кад нас нешто заболи сетимо се туђих суза на које смо били имуни. Тек тада кад  ми завапимо сетимо се туђих вапаја на које смо били глуви и тек онда када нама учине зло сетимо се да смо на многа зла које су другима чинили, били равнодушни. Мало је то!  

Не дозволимо да због обавеза заборавимо и не примећујемо живот око себе. Неки људи чекају да с њима поделимо осмех, сузе, срећу и тугу. Само кад научимо да делимо себе бићемо цели. Време је драгоцен дар и за сваки проживљени тренутак дугујемо захвалност Богу. Узалудно га трошити и пуштати да пролази мимо нас је незахвалност за поклон који нам је дат. Морамо научити да време вреднујемо на другачији начин, јер никад не знамо колико га имамо. Обавезе морамо извршавати, али наша прва и једина обавеза изнад свих других је да будемо људи. Ако ту обавезу испунимо испунићемо наше животе љубављу, праштањем, топлином и радошћу и све ће добити прави смисао.

Аутор:

Стојановић Александар и Јасна