Међутим, услед лика Божијег у њему, остали су: душа је задржала своју духовност и слободну вољу (Пост 9,6; Рим 7,18); остали су ум и његов закон-тежња ка истини и жеља добра (Рим 1,20; 2,14-15), и остала је савест која признаје закон (Рим 7,16) и осуђује његово преступање (Рим 2,15). Човеков пад у грех је био толико дубок да се човек не би могао искупити.

Али Господ по ничим заслуженој благости и милосрђу, човеку је дао спасење кроз Оваплоћење Јединородног Сина Свога Господа Исуса Христа. Будићи позвани на такав начин милосрђем Творчевим ми не остајемо у нашем паду, поново смо призвани у живот, искупљени смо од греха, обновљени, препорођени, освећени (Јез 23,11; 1 Јн 2,2; Рим 15,19 и др.) и зато нас Апостол Павле назива Светима (1Кор 1,2).

У Старом Завету достојанство човекове личности било је на једном другачијем нивоу него што ми данас можемо прихватити, човеков живот се није пуно вредновао. Према Мојсијевом закону била је устаљена заповест „око за око , зуб за зуб“ (2Мој 21,24) чиме је било утврђено јасно да се без икаквих емоција приступа човеку и његовој личности, што има основа у васпитној улози Старога Завета.

Старозаветна етика поимања човекове личности коренито се мења испуњењем Месијанске идеје Господа Исуса Христа. Св. Атанасије Алесандријски када говори о човеку сумира целокупну Новозаветну благовест речима: „Бог је постао човек да би човек постао Бог.“[1] Божанствени Апостол Павле да Њему, Христу, обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол 2,9). Бог је осветио наша тела у целости чему сведочи богоносни и у божанским стварима велики Дионисије Ареопагит, када каже да је у једној од својих испостаси Бог у потпуности постао заједничар наше природе.[2] Свети Максим исповеда: „Он целокупан, узео је целога мене, и целокупан се са мном сјединио, да би тиме мени целом подарио спасење; јер оно што није узето није ни исцељено. Тајна личности је велика. Било да људи поричу Бога, или не, у Хришћанству, у Цркви, остаје да је човек као личност нешто веће него све остало око нас.

Све остало да се сажме, не може дати једну личност. Човек осећа да је све око њега мање од њега, и он жртвује себе, не зато што се потцењује, него драговољно, јер није себи друг према себи. Оно библијско да виде Бог да Адам нема друга према себи (Пост 2,18), и створи му жену значи да Бог ствара другу људску личност, зато што библијско откровење, нарочито Хришћанско, Новозаветно, Црквено, открива свету ту тајну: да је личност највећа вредност свих светова[3] Новозаветне и Светоотачке речи јасно указују на освећеност људског тела, његову светост у целини. У човеку је усађена искра Божанства (Пост 2,7) и та искра је посебно наглашена од оног тренутка до данас и у вечност када се сам Бог уселио у људско тало. Живот човечији тј. личност његова јесте неприкосновена јер у њој гори искра Божанства, и зато подићи руку на човека значи подићи руку на Бога.

Кроз преглед хришћанског догматског поимања човека, преко библијског и светоотачког схватања његове личности, показали смо битност и светост човековог живота. Овим смо направили увод у даљи садржај рада који се тиче абортуса и вантелесне оплодње као предмета који су уско везани за егзистенцију човека и његове личности.

Крај трећег дела од осам делова ( 3 / 8 )

Прочитајте и остале делове:

2 / 8 део - ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ

[1] СВ. АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ, О Очовечењу Бога Логоса, Нови Сад-Беседа, 2003., стр. 126

[2] СВ. ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ, О божанским именима, Шибеник-Истина, 2013., стр. 167

[3] ЈЕВТИЋ А., Од Откровења до Царства Небеског, Врњци-Интерклима графика, 2011., стр. 116

Аутор:

Стефан Зељковић

Светосавски темат из ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ