ПУТОКАЗ

Постоје дани кад безвољност обузме те целог. Мисли остану тешке, живот изгледа узалудан, труд неисплатив. Топла реч и благ поглед добију конотацију луксуза. Сав твој пређашњи живот делује помало смешан и ништаван, непроживљен и испразан. Озбиљно су пољуљане све вредности у које си веровао и којима си тежио.

 

Скромност, коју си цео живот сматрао својом врлином, одједном у овом, новом, модерном добу добије одлику глупости. И ти се питаш чему су те то родитељи учили и како су те погрешно васпитавали говорећи ти да треба да будеш скроман, поштен, вредан, саосећајан, да треба да помажеш другима, да због тебе нико не сме заплакати или се осетити ништаван, мање вредан и потцењен.

И питаш се чему ти сам учиш своју децу ако им кажеш да се сваки труд исплати, да се људи цене по лепоти душе и по лепоти дела, да је важно разумети друге, да је богатство знати саслушати друге, а уметност поделити и радост и тугу, да се успех мери знањем, а срећа бројем оних за које можеш рећи их волиш и да тебе воле. Да ли их на тај начин онеспособљаваш за живот у којем ајкуле пливају и на сувом тражећи плен, хранећи се слабостима, емоцијама и добротом других ?

Може ли добар човек себи да допусти луксуз да одгоји емотивно бескрупулозно дете, не би ли га на тај начин укалупио и уклопио у савремене токове у којима само такви пливају и узводно и низводно, не запињући  о камење, грање и вирове живота ?

А може ли човек уопште бити спреман на то да нам живот формирају испразне звезде политичког и естрадног миљеа, са  највећим достигнућем у жаргонском препуцавању по новинским чланцима, са интервјуима у којима је успех свака реченица дужа од просте, а главна тема ко је кога више наружио, ко се више напио, пара потрошио или се безобразније, гласније и јасније бахатио, смејући се и гадећи на све оно што је смерно, културно и поштено ?

Често се питам какав смо ми то узор сопственој деци, ако је површност једино што је њима доступно ? Они свет посматрају кроз количину новца која има је на располагању за свакодневно испијање кафа  по кафићима, за вечерње изласке у град уз обавезно напијање, кола које возе, могућност да летују и уживају не радећи ништа по цео дан, јер такав им се живот сервира кроз риалити програме и натписе о животу познатих. Колико су таквој деци битни тата и мама, сем у мери да им обезбеде новац за лагодан живот ? Улога васпитача се драстично мења и поприма робовски карактер. Задовољити жеље гонича није лако. Размаженост не посустаје пред љубављу, само је користи, злоупотребљава и искориштава. Мучни роб се пита где је то погрешио у  намери да свом детету обезбеди бољи живот дајући му све оно што сам није могао имати као дете, не схватајући да се у самом питању одговор сакрио.

Ако смо већ упућени једни на друге, то не значи да треба да бирамо само лакше опције и идемо линијом мањег отпора. Јесте лакше препустити све гомили и њиховим правилима, али треба ли нам таква будућност и чему све то води ако престанемо да будемо људи ? И сад, шта нам остаје на крају сем да покушамо да се боримо бар својом вером, љубављу, схватањем живота, вредновањем врлина, па и строгошћу, шта нам дакле остаје, сем борба и нада ? Наравно да је то тешка борба усамљених појединаца за смисленији живот наше деце, али, имамо ли избора ?

Аутор текста :

Стојановић Јасна