Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.Памтим ја такве заразе и умирање језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другима, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док год се у тој бици чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

       Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан - два, као битка међу војскама, нити годину - две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена, као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. ПОСЛЕ ИЗГУБЉЕНОГ ЈЕЗИКА НЕМА НАРОДА!

     (Св. Симеон Мироточиви - Стефан Немања)