ПОУКА: Човек се био навикао на зло, сад би требало да такорећи разруши себе. Ожалостио је Бога, сада би требало да гори у огњу сопственог неподмитљивог суда. Онај ко се каје, трпи порођајне муке, и у осећањима свог срца, на известан начин, окушава адске муке.
Јеремији који је плакао, Господ је заповедио да, "разори и опет сазида и насади" (Јер.1, 10). И плачевни дух покајања послао је Господ на земљу да би код оних што га примају, продирући до "раздељења душе и духа, зглобова и сржи" (Јевр.4, 12), разорио старога човека и положио основе за назидање новога. У покајнику се тако смењују час страх, час тиха нада, час бол, час тиха утеха, час страхоте готово правог очајања, час вејање радости милосрђа Божијег. Смењују се и држе га у стању неког ко се растаче или раставља са животом, а ипак остаје у нади да ће примити нови.
То је болно, али спасоносно, отуда, дакле, онај ко није осетио тако болан преокрет, неминовно, није ни почео да живи покајањем.
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
сајт Цркве Уб
