На ово питање много леп одговор је дала девојчица од 16 година:
Данас су пирсинг и тетоважа један од начина "украшавања" лица или тела, и многи млади људи и девојке мењају своју спољашност на тај начин. Неки који се баве тим сумњивим "украшавањем" потпуно губе осећај мере и просто се унаказе. Пре него што се измени своја спољашност треба се замислити – а зашто је то мени потребно?
Бог је створио човека по Свом лику и подобију, и зато је сваки човек леп по својој природној лепоти. Али треба запамтити, ако је човек унутрашње леп, ако има добро срце и благочестиве мисли, ако му је душа испуњена чистотом и вером, онда он можда и не мора да "украшава" своју спољашност.
Пошто и сама припадам омладини (имам шеснаест година), онда је потпуно природно да ме је дотакао проблем сличних "украшавања" и одлучила сам: а зашто да не?! И урадила сам пирсинг – пробушила сам хрскавицу десног увета на самом врху. Треба приметити да је та процедура трајала свега неколико минута – бушење ушију и осталих делова тела се данас ради тренутно и потпуно безболно. Али чим сам изашла из салона осетила сам да ми уво буквално гори – не да ме је болело већ је горело.
Вратила сам се кући са осећањем "испуњене обавезе". Пошто је рана била свежа, минђушу сам могла да скинем тек кроз недељу дана. Целе недеље сам брисала пробушено место и трудила се да не дирам минђушу. Уво ме није болело али чим бих га додирнула поново би почињало да гори и црвени. После недељу дана сам покушала да извучем минђушу и осетила сам како ми се помрачује пред очима, пулс се повећавао, а дисање је постајало све отежаније. Да би спречила губитак свести, престала сам да покушавам да извадим минђушу.
Прошла је још једна недеља а за њом и следећа ... Нисам више покушавала да скидам минђушу. Али после неколико дана су почеле да ме смућују сумње да се више никада нећу растати од те минђуше. И удахнувши доста ваздуха почела сам да је вадим. Та "операција" је трајала скоро пола сата пошто се показало прилично компликовано извадити већ урастао метал у уво. Трпећи страшан бол (а тог трена сам мислила да нема ништа горе од тога) и имајући једину жељу да се решим минђуше, постигла сам свој циљ али ме је уво неподношљиво болело. Очистила сам поново уво и одлучила да никада више не радим пирсинг. Овог лета сам почела да певам у Петропавловској цркви и слава Богу носим мараму па се пирсинг не види. Али ако неко из хора види шта ће помислити о мени? Али најтужније је што сада још један кружић не могу да извучем из увета. Подсећајући се бола који сам преживела, чекам да ми уво потпуно оживи да и њега скинем.
Недавно сам на улици видела девојку са пробушеном усном, обрвом и доста малих минђуша на левом увету и двема тетоважама. Сви пролазници су гледали њену "уметност". Из дубине душе сам се сажалила на њу: ако сам се ја мучила са једном минђушом, како је тек њој? ...Од како сам урадила пирсинг и сан ми се пореметио јер нисам могла да спавам на болном месту.Али није само ствар бола ...
Сваки човек који уради пирсинг или тетоважу не може од тога да се избави. Наравно данас постоје разне ласерске операције за уклањање тетоважа, али је њихова цена много већа од цене саме тетоваже. Не треба заборавити да Православном човеку слични начини мењања спољашности никада неће бити на корист.
Елена Кулицкова, 16 година
Духовни одговор дао
протопрезвитер Милан Ристивојчевић
