Влајковић Ђорђе, земљорадник  (Станина Река, Ваљево, 15.IV 1885. - Совљак, Уб , 2. ХI 1941.). Отац Тимотије и мајка Ранђија,пољопривредници са другим укућанима 1911. године преселили су се ,на раније купљено имање,у Совљак крај Уба. Основну Школу завршио је у ваљевским Ставама. У ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године учествовало је шест чланова његове уже породице. У тим ратовима  изгубио је оца Тимотија, брата Живорада, стрица Јеротија и браћу од стричева Митра и Стојадина. Такође, лично је учествовао у тим ратовима као резервни поднаредник и десетар I чете II батаљона ХVII пешадијског пука и Дринске дивизије. Истицао се личном храброшћу и високим моралом у многим борбама. За дела почињена на просторима Чегарске планине, у августу, и борбама на Кајмакчалану, у септембру 1916. године, где се показао као најхрабрији, бацајући бомбе и храбречи своје војнике 11. августа 1916. године, приликом једног налета Бугара из најжешћег окршаја изнео је свог водног официра који је пао мртав, добио је руски орден Светог Ђорђа III реда. У образложењу одлуке о додељивању француског Ордена ратног крста са златоном звездом Ђорђу Влајковићу пише: а) јер је био необично храбар у борби и сигуран, у најтежим моментима стално је храбрио и соколио своје војнике; б) јер је показао непоколебљивост  13. септембра 1916. године на Кајмакчалану када су Бугари напали јер није хтео ни корак одступити већ је остао у рову храбрећи и соколећи своје војнике; в) исте особине показује и на Рововској коси од 7. октобра 1916. до 11. јануара 1917. године. Поред ових страних имао је и више домаћих одликовања , као што су: Златна медаља за храброст, која му је додељена 12. септембра 1917. године и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима о чему је објављен указ ФАО бр 1134. Према казивању његовог сина Младена тај орден је добио јер је у борби на Брегалници убио шест Бугара, а једног ранио, тиме омогућио нашој артиљерији да прецизно гађа противничке циљеве и наноси им велике губитке. По окончању ратног сукоба вратио се у Совљак и наставио да се бави пољопривредом. Па за своје ратарске и повртарске производе и расну стоку, у међуратном периоду, награђиван је на више среских пољопривредних изложби. Ангажовао се на изградњи зграде основне школе и оснивању земљорадничке задруге у Совљаку. Припадао је Демократској странци а пред Други светски рат и агитовао за Удружену опозицују. Од избијања оружаног устанка у лето 1941. године био је на страни партизанског покрета. Биран је и за члана првог Народноослободилачког одбора у свом селу. Као одборник нове власти ангажовао се на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме, организовању снабдевања и ангажовању нових људи за партизански покрет. Због тога је прогањан, хапшен и затваран. Наводно је осуђен на смрт и стрељан је у атару свог села, крај пута Уб – Памбуковица. Тим поводом штампан је и јавно изложен плакат на коме је писало да ће тако проћи свако ко се буде бавио комунистичком пропагандом. У браку са Драгојлом  Милошевић, домаћицом из Станине Реке изродио је шесторо деце – три кћерке и три сина. Њихов син Младен био активни учесник завршних борби у Другом светском рату, а пензионисан је као потпуковик ЈНА. И после тога радио је као командант Територијалне одбране Општине Уб и шеф Службе за одбрамбене припреме СОУР „Крушик“ у Ваљеву. Изненада је преминуо 2001. године у Ваљеву.

Милорад Радојчић
Ваљево