ВАСОВИЋ  ДРАГОМИР, пољопривредник, потом конобар и механџија (Врховине, 17. X 1871. – Уб, 21. III 1936.). Отац Јован, земљорадник умро је 1897., а мајка Пеладија, домаћица, 1923. године. Основну школу учио и завршио у суседном селу Степању односно Бајевцу. Пошто није имао услова да настави даље школовање после завршена три разреда остао је на селу и почео да се бави пољопривредом.  Редован војни рок служио је у IV чети III  батаљона IV пешадијског пука “Стеван Немања“, која је тада била стационирана у Пожеги. На одслужењу војног рока остао је од 1893. до 1895. године. По његовом завршетку врћа се у родне Врховине и наставља да обрађује имање, гаји стоку, сади и подиже воће те машта о лепшој и срећнијој будућности. Као резервни пешадијски наредник учествовао је у свим ослободилачикм ратовима од 1912. до 1918.године и важио за једног од најхрабријих војника IV чете III батаљона II пешадијског пука III позива. Починио је више јуначких дела и обавио неколико веома запажених извиђања преко реке Саве, после којих је доносио драгоцене податке о непријатељским положајима, њиховом бројном стању и расположењу. Учествовао је у више борби и других акција које је водила његова јединица. Посебно се истакао на борбама у положају Степојевац код Лазаревца, октобра 1914. године, после чега је одликованим Златим војничикм орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе је објављен указ ФАО 11 123, од 15. јануара 1915. године. На положају Космај, новембра. 1914. године , био је теже рањен у леву руку. Ипак повлачио се српском војском преко Косова и Албаније и учествовао у борбама на Солунском фронту увек показујући запажену храброст и сналажљивост. Захваљујући томе добио је једно француско одликовање, Албанску споменицу и друге споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године. По окончању вратио се кући. Видевши да се са оно мало посне земље не може обезбедити пристојна егзистенција себи и члановима своје породице напушта Врховине и настањује се у Убу. Прво ради као конобар код тамошњих кафеџија а временом и сам отвара сопствену кафану (механу). Без сумње то му је помогло да лакше и боље живи мада ни након тога није био богат човек.    У браку са Радојком Обрадовић(1884-1950) имао је шесторо деце а међу њима и синове : Богољуба, Властимира, Светомира и Владана. Неки од њих били су активни учесници или сарадници народноослободилачког покрета у Тамнави. Богољуба су Немци стрељали у акцији одмазде у Гуњевцу крај Уба 31. октобра 1941. године. Светомир-Света(1905-1985) био је члан Народноослободилачког одбора на Убу. И Владан је, у јесен 1941.године био борац Тамнавског батаљона Ваљевског односно Посавског НОП одреда. Почетком 1942.године је заробљен и преко Немачке интерниран у Норвешку, одакле је пребегао у Шведску где је живео након Другог светског рата.

Милорад Радојичић
Ваљево