ТАНКОСИЋ ВОЈИСЛАВ, мајор српске војске и комитски војвода (Руклада, 28. IX 1880. – Трстеник, 2. XI 1915.). Отац Павле, по неким подацима Јовановић из Рукладе, а по другим пореклом из Босанске Крајине, бавио се казанџијским занатом и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Нижу школу Војне академије. У Војну академију уписао се 1899.  у XXXII класи, да би је завршио 1901. после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол”. Са XV класом завршио је и Вишу школу  Војне академије. Иако активни официр спрске војске, у марту 1903. године, са групом демонстаната пркосио је Краљу својим учешћем у великим немирима. Већ у мају 1903. године један је од најактивнијих у обарању последњег Обреновића са српског престола и довођењу Петра I Карађорђевића за краља Србије. Поводом доласка династије Карађорђевића на власт одликован је октобра 1903. године Медаљом Краља Петра Карађорђевића. У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04. у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. Септембра 1904. године први пут је одликован Карађорђевом звездом. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Године 1905. водио је чету у борби на Челопеку након чега је повучен у Србију. Године 1907/08. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи командант свих чета на потезу од срспке границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат. После анексије, формирао је четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Био је члан „Младе Босне” и централне врховне управе организације  Уједињење или смрт (популарно зване „Црна рука”). Командовао је Лапским четаничким одредом, који је отпочео операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле. Четничка чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину. У балканским ратовима, са својом четом учествовао је у скоро свим значајнијим борбама. По окончању балканских ратова постаје најмлађи мајор у Србији и добија други орден Карађорђеве звезде. Сви који су га знали и познавали веровали су да је пред њим успешна, чак сјајна официрска каријера. После 1914. године, аустроуграска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговнорим за атентан на престолонаследника Франца Фердинанда, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива. По избијању Првог светског рата постао је комадант Добровољачког одреда, а затим Рудничког добровољачког одреда. Командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др. За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен. Од последица рањавања, умро је 1915. у својој 35. години живота у Трестенику. Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљења индетитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу”, помињани престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла заслужена казна. У недељу 8. октобра 1922. године из Трестника пренети су његови посмртни остаци и покопани на Новом гробљу у Београду. Учињено је то како доликује истинском јунаку за слободу, независност и уједињење српског народа. Постоји и верзија да су његове кости претходно из Трестеника пренете у крипту цркве у Белим водама, где се наводно и сада налазе. Носилац је већег броја одликовања и других признања међу којима је: орден Карађорђеве звезде и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, о чему је објављен указ 14611. У Београду, Нишу и још неким местима градске улице носе име војводе Танкосића.

Милорад Радојчић
Ваљево