Радивојевић Властимир, земљорадник (Стубленица, 1888. – Бингула, Срем, 3.ХII1944.). Отац Љубомир и мајка Роса, пољопривредници средњег имовног стања. Као и огромна већина његових вршњака тога доба живео је у месту рођења и бавио се сеоским пословима. Чим је стасао у младића пошао је на одслужење редовног војног рока а потом активно учествовао у оба балканска и Првом светском рату. Као резервни пешадијски каплар посебно се истакао у борбама на Церу и Колубари. Приликом једног извиђања терена чуо је људски жагор и бат корака па се склонио у оближњи шумарак крај пута. Кад су му се приближили бугарски војници изашао је пред њих с пушком на готовс и наредио им да одложе оружје. Изненађени његовом појавом и поступком, а верујући да су са њим веће наше снаге спремне да их опколе поступили су по тој наредби. Потом позвао је своје саборце који су били са њим у извидници, па су дванаесторици Бугара покупили оружје и спровели их у своју јединицу. Негде око Бијелог Поља 1915. године заробљен је и спроведен у заробљеништво у Аустроугарску, одакле се вратио по завршетку Првог светског рата. За показану храброст на бојном пољу током 1914. 1915. године указом 11102, од 15. јула 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе му је издата и повеља 104/46, од 15. јула 1927. године. Поред овог ордена имао је неке медаље за храброст, Руски орден Николаја IVстепена IV степена и више споменица.  У браку са Милојком Чанић из Врела имао је два сина и две кћери. Погинуо је приликом посете сину Живку, борцу VIII црногорске бригаде на Сремском фронту. Сазнавши за његову погибију изнајмио је запрежна кола и наставио да трага за његовим посмртним остацима. Како су кола наишла на постављено минско поље а он седео на њима страдао је у експлозији изазваној тим поводом на обронцима Фрушке Горе.

Милорад Радојчић
Ваљево