Николић Милорад – Шваба, земљорадник и рабаџија (Уб, 1885. – Уб, 1. VIII 1955.). Отац Милан мајка Стана (родом из суседне Богдановице), пољопривредници слабог имовног стања. Рођен и одрастао на периферији Уба, на локалитету зв.Трново поље. Завршио је основну школу Убу и бавио се пољопривредном производњом. Као редов V пешадијског пука „Краљ Милан“ учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године и починио више јуначких подвига. Заробио је већу групу Аустроугарских војника и за то био одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, о чему је објављен и указ ФАО бр.11124. Имао је још два одликовања и више ратних споменица. Заробљен је 1915. године и интерниран у Немачку у заробљеништво, где је остао до завршетка Првог светског рата. Пошто је у Немачкој научио Немачки језик и често причао о утисцима које је стекао у Немачкој Убљани су га прозвали Шваба. Захваљујући знању Немачког језика током Другог светског рата спасио је већу групу житеља Уба и околине које су Немци намеравали да стрељају. Бавио се рабаџијским пословима и углавном за убске трговце превозио разне врсте роба од Београда, Обреновца, Ваљева и Шапца до Уба и натраг. Био је веома добар човек, велики шаљивџија и боем. Кад би био „ загрејан“ током Другог светског рата умео је да запева „Нема зоре, нема белог дана, без наших партизана“. Због тога је притваран, саслушаван и упозораван да то више не чини. У браку са Анком Беловуковић, домаћицом из Уба, имао је осморо деце – по четири  сина и кћери. Мушка деца су им рано помрла а иза кћери је остало бројно потомство.

 Милорад Радојчић
Ваљево