ЛЕШТАРИЋ Ц. МИЛАН, ковач и машинбравар, чиновник и ратни војни инвалид (Врело, 1881. – Ваљево, 1960.). Отац Благоле Цветковић (1846. – 1907.), родом из лесковачког краја, најпре је био трговац у Београду, потом трговац, економ и политичар у Врелу, командант Тамнавског батаљона Ваљевске бригаде у ратовима 1876-1878, задружни посленик и председник врељанске општине. Мајка Јелена, кћи Пантелије Лештарића, имућног домаћина и трговца из Врела. Доласком у домаћинство Лештарића, свом презимену Цветковић додао је и њихово – Лештарић. После основне школе у месту рођења Милан Цв. Лештарић завршио је и Војно-занатлијску школу у Крагујевцу. Више од десет година радио је као ковач и машинбравар у Војно-техничком заводу у Крагујевцу. Војни рок одслужио је у Школи резервних официра пешадије, па је као резервни пешадијски поручник учествовао у Првом балканском рату. Био је изузетно спретан, храбар и способан старешина, а у једној од борби тешко је рањен након чега му је ампутирана лева нога изнад колена. За заслуге у том рату добио је више одликовања и других признања, па и официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда о чему је и објављен указ ФАО 13 959.  По избијању Првог светског рата, попут многих својих мештана, морао је у бежанију. И Миланов брат Милутин Цв. Лештарић (1885-1915) завршио је Војно-занатлијску школу у Крагујевцу. Неко време радио је као колар а потом и као срески економ. Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Погинуо је 1915. године и сахрањен на српском војничком гробљу у Зејтинлику крај Солуна. После рата Милан се ангажовао на развоју и унапређењу земљорадничког задругарства и бивао председник Врељанске земљорадничко штедно-кредитне задруге а вршио је и дужност скеретара (књиговођа)-благајника још неких земљорадничких задруга у свом селу. Добрим делом захваљујући и његовом упорном раду Врело је између два светска рата било један од значајнијих задружних центара. О развоју задругарства у овом тамнавском свету оставио је детаљну забелешку, која се чува у Збирци поклона Архива у Ваљеву. Био је један од оснивача и руководлица Народне књижнице и читаонице у Врелу. И сам је доста читао а знао је лепо да пева и свира на виолини. Волео је и пчеларство, и важио за узорног пчелара. Током Другог светског рата углавном је радио као општински деловођа. Женио се два пута. Први пут био је ожењен Јелицом – Белом, која је умрла у 21. Години. Други брак склопио је са Зорком Алексић (1894-1959), домаћицом из Бањана код Уба, чија је породица масовно била на страни НОП-а током Другог светског рата. Имали су сина Чедомир Цветковића (1912-1985), познатог учитеља и познатог просветног радника у Тамнави. Он је вратио првобитно породично презиме Цветковић.

Милорад Радојчић
Ваљево