Димитријевић Радоје, земљорадник  и предавач предвојничке обуке (Тулари, 29.III 1881. – Тулари, 17. VIII 1958.). Отац Тома, пољопривредник, умро је 1905, а мајка Крунија, рођ. Симић из Тулара , домаћица, 1925. године. Родитељи су му били скромни, вредни и честити људи средњег имовног стања. Као и огромна већина сеоских младића из његове генерације остао је у селу и бавио се пољопривредом. За разлику од њих завршио је четири разреда основе и један разред Ниже пољопривредне школе у Шапцу. Током 1903. и 1904. године регулисао је редовни војни рок III чети II батаљона   V пешадијског пука „Краљ Милан“ у Ваљеву. Пошто је рано остао без оца морао је млад преузети бројне кућевне обавезе на себе. То га је очеличило али и учинило одговорнијим. Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године и показао се изузетно ангажованим и храбрим. Као резервни наредник  II чете  IV батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива починио је више јуначких дела. За њих је добио: Сребрну медаљу за храброст; Златну медаљу за храброст; руски орден Светог Ђорђа IV степена, Албанску споменицу и споменицу за учешће у сва три ослободилачка рата од 1912 до 1918. године. Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима одликован је јер се приликом пробоја непријатељског фронта на Руднику, крајем 1914. године први стигао на противничке положаје и заробио једну групу војника са већом количином оружја и муниције. О додели тог одликовања објављен је указ ФАО 11 102, од 15. јуна 1915. године. Његови потомци тврде да је имао још неко високо одликовање пошто је оборио неки противнички авион. Наводно то је било забележено и дуго било истакнуто на сталној изложбеној поставци у Војном музеју на Калемегдану у Београду. Наводно, сваке четврте године од Њ. В. Краља добијао је по  једног коња за своје потребе. У периоду између  два светска рата наставио је да обрађује своје имање и да се постепено укључује у политички живот. Припадао је Радикалној странци и годинама је биран у органе Земљорадничке задруге у Туларима, па и за његовог председника. Био је веома комуникативан и разуман човек а често је истицао да се свака власт мора поштовати али не и волети. Радо је помагао Роме и сиротињу па се говорило да је „сиротињска“ или „циганска мајка“. Имајући у виду његову ратничку прошлост и углед четници су га 1943. године поставили за председника Месног равногорско одбора у селу. На тој дужности није се довољно ангажовао па ни замерао људима. По ослобођењу Тамнаве помагао је народноослободилачки покрет, па је чак вршио мобилизацију младића из Тулара и околних села, за потребе партизанских јединица. Годинама организовао је и водио предвојничку обуку за ваншколску омладину. Био је ожењен Маријом Бановић, домаћицом из Дружетића код Коцељеве, чији брат Љубисав између два светска рата биран за председника општине у Голој Глави. Имали су сина Бошка, пољопривредника, и кћи Наталију, удату у Ружичиће из Свилеуве код Коцељеве.

Милорад Радојчић
Ваљево