
Приликом потискивања аустроугарске војске после славне Церске битке један наш пук трпео је велике губитке од противничког митраљеза који је пуцао са шабачке цркве и сејао смрт. Предвече, привукао је топ на згодно место, заузео потребне елементе, нанишанио и опалио. Већ са првом гранатом погодио је црквени торањ и неутралисао митраљеско гнездо. Убрзо потом извршен је брз снажан против напад и Аустријанци су протерани из Шапца.
БОЈИЋ МИЛАДИН, земљорадник (Тулари, 25. IX 1889. – Београ, 11. IX 1938.). Отац Јован и мајка Мирослава, пољопривредни произвођачи. Завршио је основну школу и остао у месту рођења да се бави прадедовским занимањем. Пошто је био слабијег имовног стања упорно је настојао да себи и својој породици обезбеди што пристојније услове за живот. Током 1911. године отишао је на одслужење редовног војног рока у Другу батерију Моравског хаубичког пука, где су га као војника затекли балкански ратови. У том својству учествовао је не само у балканским већ и у Првом светском рату, па је у војсци непрекидно провео осам година. Није заробљаван, ни осуђиван. Приликом потискивања аустроугарске војске после славне Церске битке један наш пук трпео је велике губитке од противничког митраљеза који је пуцао са шабачке цркве и сејао смрт. На захтев претпостављених старешина као резервни каплар Друге батерије Моравског хаубичког дивизиона изашао је на положај, осмотрио ситуацију и рекао им да има на располагању само две и то неодговарајуће гранате али да ће учинити све што може. Предвече привукао је топ на згодно место, заузео потребне елементе, нанишанио и опалио. Већ са првом гранатом погодио је црквени торањ и неутралисао митраљеско гнездо. Убрзо потом извршен је брз снажан против напад и Аустријанци су протерани из Шапца. За умешно уништење опасног митраљеског гнезда у Шапцу, 15. јуна 1915. годинe, одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Учествовао је у више других борби и сличних акција и често служио другима за пример. На положају у пределу коте 1050, на дан 25. октобра 1916. године, био је рањен у леву ногу али га то није одвојило од ратних другова. Поред Карађорђеве звезде био је одликован златном медаљом за храброст али још неким одликовањима и другим признањима. Уз то унапређен је у чин резервног артиљеријског наредника. По завршетку Првог светског рата вратио се у место рођења и наставио да се бави старим послом. Живео је тихо, скромно и повучено. Ни по чему се није нарочито истицао. Решењем Министарства војске и морнарице (Судско одељење – пензиони одсек) б. с. бр. 8436, од 12. априла 1938.године, остварио је права на годишњу новчану награду у износу од 3600 динара, по основу Закона о одликованим орденом Карађорђеве звезде са мачевима и још неке мање бенефиције, попут бесплатног певоза железницом, коришћења бањских капацитета и слично. Сахрањен је на сеоском гробљу у родним Туларима. Био је ожењен Станом, дев. Крстић из Брдарице код Коцељеве. Изродили су три сина : Живана (умро), Живка и Живота, који живе у селу.
Милорад Радојчић
Ваљево