У сталном превирању у односима Запада и Истока, боље рећи лицемерног латинског Запада према православном Истоку, госпођа Мишев на духовној трибини изнела је присутнима веома занимљиве појединости из живота царица великог ромејског царства које нам се извитоперене враћају са „напредног“ Запада. Наиме, највеће страдање и крвопролиће  хришћански Исток и Цариград доживели су управо од „браће“ са Запада нарочито оснивањем Латинског царства почетком 13. века и општим пљачкањем културног материјалног и духовног блага. Док је Царски град утонуо у сан отоманске управе, на Западу се јавља ренесансна идеја повратка антици, свему старом јер је то једино исправно. Своје месту ту налазе и приче о византијским царицама.

- Свима нам је позната прича о Пепељуги, рекло би се измишљеној бајци, али она корене има баш у Византијском царству и његовом двору. Наиме, када би дошло време за женидбу принца престолонаследника, по старом обичају, изабраница је морала бити житељка тога царства и пронео би се оглас широм царства да се тражи девојка одређених квалитета, школовања, обима струка чак и величине стопала које би стало у ципелу која се на двору и по жељи принца изради. Изабрало би се тако стотинак девојака а принчево би срце одабрало ону праву. Једна таква срећница била је знаменита царица Евдокија.

Док нам се са Запада форсирају разна људска права, ми на Истоку таква права и хуманија имамо још од раног средњег века. Шта више рећи о женским правима ако ли само прођемо кроз живот царице Евдокије. Жена од поврења цара и поданика, мудра, одважна, оснивач универзитета пре свих европских свеучилишта, обновитељ и градитељ многих светиња у Јерусалиму... Овде могли поменути и царицу Теодору и њену незамењиву улогу у очувању иконопоштовања и многе друге царице – из предавања је госпође Радмиле Мишев на духовној трибини у Убу.

Александар Мандарић, вероучитељ