На двочасовном слову о проблему савременог васпитања деце свих узраста, могле су се чути речи поучне, корисно-практичне али и охрабрујуће.

       У времену опште конфузије и неналажења решења и излаза из транзиционих замки у које је дубоко упао наш васпитно-просветни систем, предавач нуди, после вишедеценијског искуства у раду са децом и истакнутим професорима из педагошко-социолошке области, свој метод одговора овом искушењу. Професор Милица Новковић каже:

       Трећи миленијум безрезервно захтева повратак у област духовности, тј. уравнотежења материјалног и духовног. Једно са другим је уско повезано и узрочно-последнично. Проблем и настаје у дисбалансу.

       Почев од деведесетих, транзиција економије веома је утицала на транзицију просветног процеса који је разорио васпитно-просветни систем својим „плишаним васпитањем“. Школе су постале својеврсне играонице у којима се добијају оскудне информације а не стиче се и знање. Тако нам деца постају „техничари“ а не „уметници“ по слици Божјој који је савршен Стваралац и Уметник.

       Дошло се до контра-смера у односу родитељ (васпитач) – дете (ученик), где је овај други неприродно заузео место првом. Има пример родитеља који ми се обратио за помоћ рекавши да губи контролу над дететом, а при том дете има само 17 месеци!? Зато чврсто стојим из тога да децу треба ставити на своје место, без бојазни. Деца су Божја створења, незлобна, не похлепна, добра , вредна, али овакав накарадни систем приступа образовању начини их телесно лењим, похлепним, гневним, болесно тужним и незадовољним у неком свом виртуелном свету.

       Решење се назире у буђењу, покретању и храњењу унутрашњих сила дате нам од Бога као што су: љубав, доброта, радост, ред, рад, стваралачко узрастање... Деца су извор љубави, снаге и радости родитељима а не, како то данас нажалост често бива, разлог умора  те све препуштамо тамо неком другом. Тако су нам генерације почев од 2000-те године духовно клонуле, а истовремено материјално похлепне и незадовољне. Вечне вредности које се налазе у Цркви и школи постале су им досадне.

       Децу ћемо, дакле, сачувати једино повратком Христовом учењу стваралачког васпитања у љубави, доброти и радости. Пронаћи модус повратку традиционалним вредностима, које су се и поред многих оспоравања показале као добре.

       Укратко. Главне препреке на путу Доброте и Љубави су Пет ауторитарних васпитних модела, који се могу означити као и неморални: 1) принуда, тј. систем казне; 2) куповина, тј. систем награде; 3) презаштићеност; 4) вербализам и 5) злоупотреба имититарног облика учења.

       Да би избегли плодове горе наведених васпитних модела, морамо се винути до Божанске, небеске висине, у сферу: 1) радости, доброте и задовољства; 2) љубави и светлости и 3) душе, спокоја и слободе. Јер ако дете однегујемо у љубави, доброти, племенитости, реду, раду, можемо га пустити и на „крај света“ без страха да ће себи или неком другом наудити.   

          Много више од наведеног можете наћи на интернет адреси www.porodicnibukvar.info.rs

Aлександар Мандарић, вероучитељ