
У четвртак, 18. јуна 2015. Лета Господњег, након одслуженог акатиста Пресветој Богородици Тројеручици, у сали убског црквеног дома одржана је духовна трибина на тему „Православни и рат“ у организацији Православне народне хршћанске заједнице „Свети Макарије Велики“ при храму Христа Спаситеља у Убу.
На ову захтевну и ретко обрађивану тему беседио је угледни архимандрит др. Никодим (Богосављевић), игуман манастира Рибница код Мионице.
Господ Исус Христос је Осветник Божје правде која ће се творити до Страшног суда
У препуној сали убског црквеног дома отац Никодим духовну трибину на поменуту тему почиње опсиом догађаја који су се десили пре стварања видљивог света, затим наставља са одређеним местима из Старог и Новога завета, историје ране цркве и цркве уопште све до данашњих дана.
- Са великом сигурношћу можемо рећи да колико траје историја православних народа, толико траје и историја ратова. Сведоци за то су нам Свети ратници који животе своје положише за одбрану светиње међу којима беху цареви, краљеви, кнежеви и војводе код свих православних народа.
Проблематика се компликује ставовима нових младих богослова тзв. Православних пацифиста (и сам појам је контрадикторан) који подстакнути одређеним социјал-хуманистичким учењима криво представљају појам мира.
Поставља се питање: Пошто Христос искључује било какву силу у супростављању злу, да ли је Христос био пацифиста? Ако је Христос био пацифиста, онда смо ми у великом проблему јер не следимо Његов пут!? Зато морамо одговорити на то питање, да ли је Христос био пацифиста?
Рат је уствари покренуо Сатанаил и то рат против самог Бога. Стога, рат нема суштину, постојање, већ се јавља изразом слободне воље и гордости. Неовлапоћени Син Божји Господ Исус Христос наређује Архангелу Михаилу (јер небеске силе не чине ништа без дозволе Творца) да устане против Сатанаила. Он то и чини и тада настаје први рат. У овом духовном рату можемо рећи да Христос није био пацифиста јер је наредио да се употреби духовна сила.
У Старом завету Бог бира Аврама да оснује род праведан који ће касније изнедрити Христа. На путу до Обећане земље Аврам креће у ратове са Божијим благословом и подршком и он није обичан војник, он је Божји војник, а његов рат је свети рат. Касније то чини Мојсије. Највећи војсковођа је свакако Исус Навин који бива охрабрен гласом са неба да буде слободан и храбар и да се не боји јер је са њим Господ Бог његов куд год да иде. Мислим да коментар није потребан.
Описи ратова у Старом заавету су образац богословствовања о односу православља и рата – каже Свети владика Николај Српски. Рат у Старом завету нема само војни већ и свештени карактер, то је свети рат и као закључак можемо да кажемо да Неовлапоћени Христос у Старом завету није био пацифиста.
У Новом завету, Свети Јован Крститељ не осуђује ратнике већ им у проповеди каже да не злоупотребљавају свој положај, да не муче нејач и да буду задовољни платом.
Христос капетану не каже да под хитно напусти службу, него му даје благослов за оно зашто га је молио. Апостол Петар видевши да Дух Свети силази на породицу капетана Корнелија, крштава га и његов дом. У вези са овим догађајем Свети Јован Златоусти нам говори да благосиљајући капетана благосиља се и војна служба.
Даље, Христос примењујући одређену силу тера продавце из Храма зарад чистоте дома Божјег и тај Његов чин је свети чин и праузор Светим ратницима који се боре за одбрану светиње.
Новозаветна прича о винограду и виноградарима показује нам да је Христос Осветник правде Божје која ће се творити до Страшнога суда.
Из горе наведенога закључујемо да Оваплоћени Христос у Новом завету није био пацифиста.
У прва три века Црква је углавном била против војне службе а главни разлог је био њен искључиво безбожнички карактер. Преокрет се догађа са Константином Великим, јер је сада у питању хришћанска војска. Тај заокрет се дешава махом прећутно и канонима Светог Василија Великог и Светог Атанасија Великог.
Хришћанска православна војска служи искључиво у сврси заштите заједнице а не као лична заштита и лично противљење злу. Православна војска чува ближње, нејач, веру, брани светињу а не појединца. У Правилнику ратовања Никифора Фоке јасно видимо карактер хришћанске православне војске која има да пости, да се исповеда и причести пред бој. У том случају када се ратом брани светиња он је свети рат. Православље се никада није ширило ратовима веће се бранило са крстовима, рипидама и барјацима испред православне војске.
Стога, будући да је Бог Творац живота, православна војска има благослов да у име Божје и одбране светиње узме живот без да прекрши заповести – делови су из исцрпног излагања архимандрита др. Никодима на духовној трибини хришћанске заједнице у Убу са темом „Православни и рат“ која је трајала пуна три сата.
Александар Мандарић, вероучитељ