Особит вид и врхунац верности српског народа Православљу, тј. Христу и Његовој науци исказао се и показао у Богомољачком покрету који се нарочито интезивно развија у време после Првог светског рата, дајући богате плодове на духовном преображају народа и сјајне примере правог, истинског појединачног и свенародног покајања.

Богомољство у Срба је православна, народна акција оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Оно је свакако и реакција простосрдачне народне душе против свега  што је туђе Православљу, против страног духа у нашем верском наслеђу и култури. Нарочита привлачност православног богомољаства је у чињеници да оно није стварано и створено одлуком одозго, јер је за разлику од других покрета самоникло и изворно. Друга његова битна карактеристика је да је не само  у свом имену и појму, него у свеукупној делатности уткано и учлањено у Цркву Божју, у божански организам којег оживотворава Дух Свети. Отуда бити богомољац не значи ништа друго до бити добар и исправан хришћанин.

Богомољачки покрет настао је половином 19. Века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као „Православна народна хришћанска заједница“, под непосредним руководством Светог владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се са правом назвати „златно богомољачко доба“ јер је у том периоду оформљено близу 500 братстава ПНХЗ-е којима је приступило преко 100.000 православних Срба. То је време када се одржавају редовни тромесечни и годишњи сабори; време кад ради Централа у Крагујевцу где се штампа богомољачки часопис и друге поучне књиге; време кад се на курсевима школују стотине најбољих богомољаца за мисионаре (народне проповеднике) такозване „ревнитеље Православља“.

Ширећи се постепено у све српске области, Богомољачки покрет се доста рано појавио са обе стране Дрине, посебно у Западној Србији у којој се налази и Епархија ваљевска. Већ почетком двадесетих година пршлог века неколико стотина самониклих богомољаца налази своје природно место у братствима ПНХЗ-е. Овде наводимо сведочанство Д. Туфегџића о карактеристикама тих богомољаца: „Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих... Не псују и не куну... Обичавају да се моле Богу двапут дневно, а понекад врше и поноћну молитву... Недељом и празницима иду у цркву и тих дана неће ништа радити... Поздрављају се увек са: „Помаже Бог!“ и „Бог ти помогао!“. Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње... Не живе невенчано, скромно се одевају, не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду... Много полажу на исповест. То је условда се уђе у ред богомољаца...“

Прва братства у Епархији су била велика и добро организована. Касније, долази до разројавања и стварања већег броја мањих братстава које су најчешће оснивали угледни богомољци и народни мисионари идући од места до места.   Свако ново братство бирало је своју управу и одређивало свог заштитника, што је бивало и слава тог братства, прави молитвено-духовни сабори.

Богомољачки покрет је веома страдао у грађанском рату у Србији 1941. – 1945. године. На разне начине живот је изгубило доста богомољаца и свештеника који су руководили братствима. Угашена је богомољачка Централа у Крагујевцу и штампарија. Затворен је и интерниран Свети владика Николај.

После рата знало се, у измењеним друштвено-политичким околностима - прогони, хапшења, свакојаки притисци и убијања, но ипак, живот и рад у братствима није потпуно замро. Нека су се одржала су се и до дана данашњег. Постепено се обнавља делатност. Молитвени скупови се одржавају у храмовима и црквеним просторијама. Богомољци у неким парохија постају главни носиоци црквеног живота. Сами живе примереним животом, своју децу шаљу у манастире и  богословије; дају и прикупљају прилоге за цркве, манастире и богословске школе. Међутим, у најгрубљој материјализацији свега и потискањем истинских духовних вредности, Богомољачка братства почињу да се гасе и нестају. Изумрла је плејада старих, проверених богомољаца  а слабо су се братствима прикључивали нови, млађи чланови.

У то време када су се над  тада Шабачко-ваљевском епархијом надвијали суморни облаци, на њено чело ступа епископ Јован (Велимировић), рођени синовац Светог владике Николаја, и одмах након упознавања са верско-моралним стањем у Епархији, 1962. године упућује веома значајан распис свештенству, у форми апела, у којем тражи обнављање старих и оснивање нових богомољачких братстава свуда где је то могуће остварити. Позив је добро примљен од стране већине свештеника и убрзо су дошли резултати. Видећи и сами у бомомољству великудуховну снагу за буђење нашега народа, охрабрени и подржани од свога епископа, свештеници својски, са пуно елана обнављају и омасовљују дотадашња стара братства а понегде се оснивају и нова. Осетило се наједном дување неког другог, пријатнијег ветра. У овом периоду основано је и Друштво побожних жена „Преп. Мати Евгенија“ у Ваљеву  1966. године.

Подлогу и основу садашњих богомољачких братстава чине стари, предратни богомољци који својим искуством помажу новим богомољцима и свештеницима који иду стопама својих предходника и ни у чему се неразликују од њих. И ови богомољци су најбољи молитвеници, црквени појци и одушевљени певачи народно-духовних песама, препеваног Јеванђеља и Житија светих.

Богомољци на хиљаде побожних књига и светих икона уносе у српске домове, претварајући их у мале цркве, што ће имати далекосежне последице за будућност.

Богомољци су били и остали сигурна брана секташима и непријатељима Православља. Они су духовни хероји нашега доба и добровољна жртва својој Цркви.

Молитвени скупови се одражавају у храмовима и црквеним просторијама. Обично се после богослужења искупе богомољци неког братства у сали црквеног дома и ту под руководством свештеника или неког виђенијег богомољца одржава се братствени састанак. Пред иконом гори кандило, а на столу се налази упаљена свећа од чистог воска. Један члан братства моли „Оче наш“ и тако углавном почиње састанак. Иза тога се чита и тумачи један одељак из Светог писма. После тога се најчешће обрађује тема из Православне веронауке. То чини свештеник уз пуну подршку братственика. Постављају се питања, траже и дају одговори. Трећи део састанка чине поуке и поруке. У овом занимљивом разговору износе се бројни примери Божјег деловања у свету и према човеку. Описују се лични доживљају, наводе примери покајања и враћања на прави пут. Све ово допуњује се читањем из Пролога, побожних књига и црквене штампе. Сваки прекид се користи за певање црквених и богомољачких песама. Као што и почиње, богомољачки скуп се и завршава молитвом Богу. У новије време на овим састанцима се користе и савремена техничка помагала.

Посебна прича су богомољачке славе. Како су се обнављала и омасовљавала братства ПНХЗ-е и њихове славе су постајале свечаније и посећеније.

У организацији богомољачких братстава организују се поклоничка путовања – ходочашћа српским светињама. Прилозима и добровољним радом истичу се сва братства. Није запостављена ни харитативна делатност: помажу се сиромашни, болесни и стари. Братства из Уба, Радљева и Врела су активна у прикупљању жита за околне манастире.

Богомољци својом побожношћу утичу на околину и тако ненаметљиво и тихо проповедају реч Божју.

Неизмерив је допринос Богомољачког покрета у очувању вере Отаца у најгоре послератно безбожничко време, довољно је само чињеница  колико је изнедрио владика, свештеника и монаха.

Православна народна хришћанска заједница у Убу обновљена је трудом и залагањем проте Митра Миловановића 1977. године који је и био њен вишедеценијски духовник. Данас братство ПНХЗ носи име свога заштитника Светог Макарија Великог. Веома је активна и плодоносна на пољу духовне, харитативне и културне делатности као и у ширењу речи Божије и мисионарењу.

Приредио ђакон Александар Мандарић

(у тексту коришћен чланак проте Митра Миловановића објављеног у „Споменица – Епископ Јован четврт века на челу епархије“ – Шабац 1986. Стр. 75-81)

ПРОЧИТАЈТЕ ВИШЕ о Хришћанским Зајеницама

УРЕДНИЧКИ ТИМ ХРАМА ХРИСТА СПАСИТЕЉА -  је својеврсна Хрисшћанска Заједница - са својом МИСИЈОМ и ВИЗИЈОМ ширења православља - кликните за детаље