Покајањем, молитвом, праштањем и љубављу срца уђимо у пост који ће нас повести исправним путем ка Светом путиру

У препуној сали убског црквеног дома отац Михаило духовну трибину почиње цитатима из Светога Писма и слову о покајању:

- Центар хришћанског живота јесте Свето причешће телом и крвљу Господа нашега Исуса Христа по речима Његовим:  "Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га Васкрснути у последњи дан." (Јн. 6,54) Међутим, на напомену апостола Павла: „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега. Зато су многи међу вама слаби и болесни, и доста их умире.“ (1 Kor. 11, 28-30), као израз љубави јавља се достојна припрема за Свето причешће. По Светим Оцима у овом контексту веома је битан лични однос духовника и чеда којег води ка спасењу.

Први корак достојне припреме је покајање. Покајање,  на грчком метаноја, значи поново размислити, измена живота, сазнање да смо на погрешном путу и жеља да се вратимо на прави пут. Да би на њега изашли морамо имати неки путоказ, мерило или узор. Ту наилазимо на прву препреку – савремено схватање да је човек мера свих ствари homo mensura, не видећи сву смртност, релативност и измењивост ствари. Но, када се добро духовно вођени тргнемо, убрзо увидимо да је једина мера свих ствари Христос и Његова „луда љубав“ према човеку. Бог нас више воли него ми сами себе што волимо, и када одустанемо од нассамих, Он не одустаје. Стрпљиво чека на наше обраћење за које никада није касно. Зато, не треба очајавати што се нисмо раније исповедили, али ово није младима подстрек да одложе покајање рачунајући има времена, живећу још овако па ћу се онда исповедити. Јер, ко нам је гарант да се овога момента нећемо упокојити, стога је по Светим Оцима спасење – сада, и нема одлагања за сутра, што би непоменик највише и волео. Циљ нашег живота јесте задобијање благодати Духа Светога и тада дишемо пуним плућима. Благодат не улази насилно, већ Господ чека да покајањем отворимо врата душе своје. Када се исповедимо и покајемо, јавља се туга због неузвраћене љубави према Богу, али и радост охрабрења Господњег да смо на правом путу – причешћем и сједињењем са Творцем када срце подрхтава јер узима у себе Господа, ту неизрециву Љубав.

Уз исповест и покајање неопходно је и праштање. Опростимо свима од срца јер ће и нама Господ опростити наша сагрешења на страшном суду. Праштање је учињено успешно онда када ту особу која нам је нанела неко зло или невољу, ми буквално заволимо. То је на први поглед немогуће, али уз молитву Господњу, вежбање и упорност та је љубав достижна. Тако праштање постаје услов да волимо, а та љубав ће нас винути у висине где ћемо Бога видети и Његовом Љубављу наслађивати. Из реченог видите колико је мало напора наспрам ономе што се добија – закључне су речи архимандрита Михаила на духовној трибини у Убу којаје трајала пуна три сата.

На крају, отац Михало је одговарао на бројна питања поучавајући и дајући савете свима који су се нашли у сали црквеног дома како би чули мудре и богонадагнуте речи игумана Светојовањског манастира.

Александар Мандарић, вероучитељ