Ове речи Светог владике Николаја означавају „статут“ сваке хришћанске заједнице, водиљу истинског хришћанина. Оне су позив на сагледавање сопствених слабости, на самоукоравање, јер без тога нема ни покајања, ни напредовања у врлинама.

Свестан чињенице да без поправљања појединца нема ни поправљања народа, државе, а самим тим ни света у коме живимо, он, у наставку, прописује „рецепт“ помоћу којег то можемо постићи:

„А како може човек поправити себе,

        о том постоји једна једина наука у свету,

       која се зове наука јеванђељска.“

Дакле, једини пут поправљања је онај јеванђељски – пут покајања, праштања и љубави. Или краће, пут преображаја наше душе − од хладне, тамне, нагонске, зверолике, ка светлој, топлој, Христоликој. Без преображења нема ни васкрсења. „Покај се, праштај и све воли, па ћеш васркснути“, мудро је беседио старац Митрофан Хиландарац.

Часни пост, као период припремања за празник Васкрсења Христовог, право је време да сагледамо себе, осветлимо своје поноре, постанемо свесни својих мана и пођемо путем покајања, праштања и преображаја.

Наша душа није непроменљива, статична. Она захтева стално бдење, негу и труд, или како је то сагледао наш знаменити земљак филозоф Божидар Кнежевић:

„ Човек је биће коме се може и Бог обрадовати, а од кога се може ђаво застидети.“ Несталност и кретање су неминовност људске природе, а правац у ком ће она ићи, ствар је личног избора свакога од нас.

Мало тога из нашег окружења, имајући у виду „сценографију“ доба у коме живимо, погодује развоју личности у врлинама. Живимо у времену парадокса − никад се више није говорило о независности, слободи и целовитости људске личности, а никада нисмо били мање независни − сапети оковима телевизије, интернета, дувана, алкохола, дроге, жеље за поседовањем добара и људи, са телефоном уместо повоца. Пуне су клинике за одвикавање од свега и свачега. А слобода? Са њом тек нисмо начисто шта бисмо. Мало је помешамо са демократијом, чешће са анархијом, заборављајући при том да је наша слобода само у Христу и да за обезбоженог човека, нема ничег неподношљивијег и погубнијег од његове слободе.

Историја српског народа је, на нашу жалост, обележена постепеним, некада споријим, некада бржим, али извесним заборављањем Бога. Шта све нисмо стављали на његово место? Веру у науку, уздање у вође, поверење у оружје, ослањање на политику, очекивање благостања од страних кредита, а без великог рада, поверење у своју и туђу „луду“ памет. Окретали смо се свему, сем Богу, тражили помоћ од свакога, осим од свога Творца. Лутали смо од немила од недрага, заборављајући да смо потомци оног епског народа који је пре само сто година, са непоколебљивом вером у Бога, прегазио Албанију, како би, опорављен, ослободио своју осиротелу отаџбину и својим чином задивио читав свет.

За то време док смо ми „обожавајући“ и „славећи“ човека,  час источног, час западног типа, незадрживо јурили ка „прогресу“ и „обећаном рају“ схватили смо, разочарани циљем на који смо стигли, да смо у тој безглавој трци за непостојећим и лажним, изгубили оно постојеће, суштинско − породицу, школу, младост.

Желећи да што пре прихватимо туђе вредности и „накалемимо“ их на сопствене стандарде, уверени да исправно поступамо, почели смо да учимо своју децу да презиру своје дедове, да их збуњујемо прекрајањем националне историје и граница властите државе, да их смућујемо теоријама о правима, не спомињући при том да свако право подразумева и одређену одговорност. Очајнички се трудимо да пренебрегнемо максиму да је „пут до пакла поплочан најбољим намерама.“

Колико често смо своју децу, у старозаветном стилу „око за око, зуб за зуб“, „добронамерно“ посаветовали да сваку нанету увреду или ударац врате барем истом мером, иако знамо да је Господ Исус Христос својим доласком међу огреховљене људе, и својим крсним страдањем, донео једну сасвим нову, другачију животну филозофију – љубави и праштања.

Превиђамо да су деца огледало нас самих. А можемо ли кривити огледало ако схватимо да наше лице није тако лепо како смо мислили? Колико пута смо сами спремни да се покајемо за грехе, да опростимо другима, да волимо, а поготово да волимо своје непријатеље, сматрајући их својим „строжим пријатељима“, и да се за њих искрено молимо Богу? Речју, колико смо у стању да постанемо деца достојна свог небеског Оца?

Почнимо одмах да се поправљамо, почнимо данас, јер нам сутра нико није обећао. Почнимо да се преображавамо, како бисмо могли да радосно дочекамо празник Васкрсења Христовог и да, као што каже Свети владика Николај у „Небеској литургији“, тога дана сви ми, заједно са светитељима и анђелима, громко запевамо:

„Док се земља грми као олуја,

 То Србија кличе – Алилуја!“

 Аутор текста:  Живана Баратовић