Радоје Арсовић (Свети Препотобни Јаков Нови Тумански) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората: први из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији и као амбасадор краљевине Југославије у Француској.

Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св. владике Николаја са молбом да буде искушеник. Кажу да је тада владика Николај пред окупљенима заповедио Радоју да уклони са стазе псећи измет. Двоструки доктор наука, без гордости и сујете, у смирењу и послушности одмах учини како му владика заповеди. Посрамише се од стида многи монаси а задивљен владика Николај прихвати брата Радоја, будућег Светог Преподобног Јакова Новог Туманског.

Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и слично. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио,  неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и друго.

У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Од тада па до дана када су му свете нетрулежне  мошти откривене 21. октобра 2014. године, његов гроб био је стециште богомољаца, свештеника, монаштва и владика.

Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању маја 2017. године одлучио је да монаха жичког Јакова уврсти у диптих светих под називом Преподобни Јаков Нови Тумански и одредио да се празнује 8. августа по старом, односно 21. по новом календару, истога дана као и празник Светог Зосима Туманског. 

Народ из многих крајева свакодневно му притиче, молећи новога светитеља, Преподобног оца Јакова за заступништво пред Господом, помоћ и исцељење.

ДЕТАЉНИЈЕ И ОПШИРНИЈЕ О СВЕТОМ ПРЕПОДОБНОМ ЈАКОВУ НОВОМ ТУМАНСКОМ

Дошавши у додир с богомољачким покретом, Радоје Арсовић се окренуо покајању и животу у Христу. О његовом обраћењу архимандрит Јован (Радосављевић) пише да се то десило када је Владика Николај заказао велики богомољачки скуп у Врњачкој Бањи: „Силан свет се сакупио. Дошло је много и богомољаца и проповедника из Богомољачког покрета. Радоје Арсовић као да је био покренут промислом Божјим из Париза нашао се, веле, баш тих дана на одмору у Врњачкој Бањи. Седео је у парку на клупи, посматрао онај свет и одмарао се. Испред њега су били и богомољци пропведници, Владика и маса народа. После познате Владичине проповеди ређали су се и други проповедници. Један Богомољац са села проповедао је једној групи народа реч Божју. Радоје Арсовић , како се налазио близу њега, пажљиво је пратио сваку реч тога проповедника у сељачком гуњу. Када је завршио проповед пришао му је, честитао и упитао одакле је и какве школе има. Кад је сазнао да је обичан човек са села и са четири разреда основне, колико је тада село највише могло дати, он се замисли како је тај верујући наш сељак, без школе постигао толико знање и тако речито Богопознање, а он ето, са толиким школама удаљио се од свега тога. Тада приђе владици Николају и упита га да ли би хтео да га прими да буде у манастиру монах. Познавајући га из ранијих разговора с њим, Владика оћута, па му рече: „После три дана дођи код мене у Охрид у Митрополију, па ћемо видети“.

ИСКУШЕНИК – МИСИОНАР

Радоје Арсовић је примљен да се спрема за монашење. Пратио је Владику Николаја и као искушеник и као сарадник богомолничког часописа „Мисионар“, а на Охриду и у Битољу остао је до 1936, када је прешао у Жичку епархију. Мисионарио је пре монашења. Његова мисионарска искуства,испричана на једном побожном сабрању, записао је у „Дивану“ Владика Николај: „Неки наши мисионари плаше се да уђу међу раднике сматрајући да су они непоправљиви безверци. А то је потпуно нетачно. Ево, у Крагујевцу је највећа државна фабрика. Многи фабрички радници примају наш лист, читају наше књиге, причешћују се, славе крсне славе и певају у црквеном хору. Ко су радници него наша браћа? Наш покрет не сме бити само сељачки, сталешки. Он обухвата све слојеве, све сталеже. Стоји изнад сваке партије и изнад сваке политике. Ја сам дуго живео у Крагујевцу код сестре хаџи Милице Јовановић и општио с радницима. То су људи са живом и жедном душом. То су људи врло интелигентни који добро знају да пропаганда која се води међу њима ради побољшања материјалног стања је нешто привремено. И они, као сељаци, и сви нормални људи, траже нешто дубље и трајније, траже храну душама својим. Траже Бога. То су мили и добри људи. Баш један од радника причао ми је како је постао побожан. На Солунском бојишту, каже, неко је давао српским војницима укоричен Нови завет на дар. И он је узео и метнуо у леви џеп од шињела. Није ни читао. Чак је и заборавио да га има. Пукне пушка непријатељска, њега погоди куршум и он падне. Мислио је да је рањен. Потом је нашао рупу у шињелу и куршум заривен у ону малу књигу. „Свето писмо, вели, спасло ме је“. И он почне од тада читати ту малу књигу - највећу у свету по вредности, а после рата упише се за нашег члана. Пазите дакле, ви сељаци, не одбацујте раднике. А ви опет, радници, не подништавајте сељаке. Сви сте Христови. За све вас Христос умре да вас учини бесмртним синовима Божјим.“

КАКО ЈЕ ЖИВЕО БОЖЈИ СЛУГА?

Пришавши Христу, у потпуности је изменио свој начин живота. Отац Јован (Радосављевић) пише: “Носио је просто похабано одело. Видећи га тако неуобичајено скромно одевеног, његова сестра Иванка, која је живела у Чачку купи му ново, лепо одело. Но он га понуди првом сиромаху кога сретне на улици, тј. понуди му размену, а сиромах му одговори: "Нећу, лопове, то си ти сигурно некоме украо, па сад хоћеш мени да подвалиш". Са повратком Владичиним из Македоније у Краљево на жичку епархију доћи ће у Жичу и Радоје Арсовић као и већи број монаха из манастира Светог Наума. У то време из Македоније долазе у жичку епархију из Манастира Калишта и отац архимандрит Рафаило Хиландарац с већим бројем монахиња. Доласком у Жичу запажено је да се Арсовић одликује ретким смирењем, светоотачком мудрошћу и ћутљивошћу, то јест молчанијем. Говорио је само онда кад је неопходно, и тада се од њега имало шта и чути.

Он је стално радио у жичкој штампарији. Само недељом и празником лети, проводио би одмор иза црквице Светих Апостола Петра и Павла, с јужне стране до оградног зида, седећи на једној дасци лепо замаскиран у зеленом жбуњу и читао би Псалтир. Свакоме ко воли монаштво било је мило видети га и кад ради и кад ходи. Радио је марљиво, вредно и некако достојанствено и молитвено, а кад хода ходао је тихо, с размишљањем погнуте главе као да разговара с неким, и примећивало се да се у ходу моли. Убрзо је тада постао монах, свакако на предлог Владичин. Онако у дугој, сивој, прљавој од штампарске фарбе мантији, са дугом кестенастом нечешљаном косом, веома густом и дугом брадом и високом светогорском скуфијом са везаним крстом на челу и крстастим у руци штапом, у свом тихом ходу изгледао је као Свети Антоније или који од светих подвижника првог времена хришћанства. На његовим еванђелски апостолски ведром и поносном лицу и челу без бора, с малом брадавицом на средини, оцртавао се читав рај и блаженство тога Христовог човека и подвижника. Зато је разговор с њим бивао прави празник.

Рекли смо да се отац Јаков носио вема скромно.Некад је изгледао и као јуродив. Понекад би носио, поред сиве и много прљаве од штампарске фарбе мантије, на ногама неку чудну обућу. На пример, на десној нози носио је сеоску вунену чарапу, некад и са старинским и широким носем или врнчаницом, како се то на селу каже. А на левој нози носио би стару, куповну фабричку чарапу и неку стару изношену и изанђалу ципелу, ваљда као остатке из свог сеоског порекла и цивилизације којој је припадао и којом се некад заносио, па их је сад у свом смирењу овако спојио у неспојиво јединство. Или је, можда, порочки хтео да прикаже нова, модерна времена, која долазе и која нам могу донети духовну ругобу понижења. Крајем 1938. или у пролеће 1939.године Радоје Арсовић замонашен је у манастиру Жичи у малу схиму и наређено му је од жичког владике да се уредније одева. На монашењу добио је име Јаков. У цркви је имао своје стално место. На њему стоји као свећа мирно, од почетка до краја богослужења. Касније је долазио каткад за десну певницу да чита или пева.   

У штампарији је радио до касно увече. Тамо је и спавао. Његова постеља била је једна гомилица сакупљене од обрезивања разне хартије, у једном углу штампарије, покривене ћебетом, и то је све. Био је веома штедљив како у говору тако и храни. Храну је употребљавао биљну, углавном бајату, па чак и мало укварену, кад се од ње више не осећа пријатан укус. Сакупљао би разне траве и коприве и од тога кувао чај или јело. У монашку трпезарију ретко је долазио, обично о празницима. Млађој братији, поготово искушеницима и манастирским куварима често је саветовао да буду штедљиви и да не остављају приликом обеда мрве и комаде, наглашавајући да је хлеб благодатни дар Божји дат нама људима за одржавање живота, без којег не можемо ни дана нормално живети.

Кад тај савет није довољно схваћен, онда би отац Јаков сам својим драстичним примером то показао, и тиме кроз своје смирење и понижење све застидео. Тако се он једном приликом, носећи неку плехану чинију да узме у кухињи хране за себе, надвирио пред кухињом у чабар с помијама, па кад је видео у њему много комада хлеба, прекрсти се, засука рукав од своје мантије и шаком заграби два-три пута оног већ киселог хлеба. Стави га у своју чинију и врати се у штампарију. Видећи то сви су се у манастиру запрепастили питајући се: како ће то јести? Некада се у зимским данима могло видети како и бос хода испред штампарије и до кухиње по снегу. Владика Николај познавајући добро оца Јакова, поред свега тога посебно га је ценио и поштовао. Ценио је његов монашки живот и знање. И кад год би му наредио да се посаветује с оцем Јаковом и договори око штампања, отворио би прозор на својој радној соби окренутој према штампарији, и кога прво викнуо би: "Дијете, зовни де ми Доктора". Тако је увек звао оца Јакова. И онда би се с њим договарао у вези штампања својих рукописа, поготово оних који су се штампали у "Малом мисионару" и другим листовима "Жичке еванђелске делатности". 

Све ненужне разговоре са женским светом је избегавао. Једном приликом седео је он, негде 1939. године испред штампарије на врх степеништа крај велике цркве, на једном камену од неког старог капитела, и окренут према цркви погнуте главе љуштио је кромпир. У том тренутку наишла је нека госпођа и пришла оцу Јакову с намером да се с њим поздрави и поразговара. Он је ћутао. "Радоје, проговорила је она, познајеш ли ме?" Он је и даље ћутао. "Радоје, окрени се! Знаш ли од кад се нисмо видели...," настављала је своју причу ова сирота госпођа, но није могла добити никаквог одговора. Тада се са чуђењем и дивљењем удаљила од њега. То је, веле била нека његова колегиница са студија из Париза. У погледу црквеног појања отац Јаков је сматрао неприличним и непристојним да монахиње певају у мушким манастирима, као и обратно, да монаси певају у женским манастирима. Тако, кад би монахиње приликом посете Жичи запевале у цркви, он би одмах напустио богослужење и журно отишао у Краљево да га тамо настави.

Од свих тадашњих монаха у Жичи отац Јаков Арсовић чинило се да је највећи подвижник. Споменули смо његову скромност у храни и одевању, а овде да споменемо један друкчији облик у вежбању светог монашког смирења и јуродивости што изазива дивљење. Неупућени у монашки и хришћански живот рећи ће: "Па то је ненормално! као и оно са вађењем хлеба из помија".- Једанпут затражи он манастирска кола и коња да превезе хартију и неки други материјал из Краљева за манастирску штампарију. Па кад их није добио, с обзиром да му је то било хитно, он се упрегне сам у једна лакша кола. Неки од манастирских искушеника помогли су му да их истера само преко жичке реке до пута, а даље их је сам до Краљева вукао. Вратио се увече, касно, с материјалом на колима, али доста заморен.

Причало се већ сутрадан да се читав рој деце окупљао око њега кад је краљевачким улицама вукао кола. Но он је мирно ишао погнуте главе, као да није ни приметио такву своју публику. О томе је као и о оном дијалогу с колегиницом из Париза испред Жичке штампарије, писала дневна штампа. Отац Јаков је као жички монах и духовник посећивао и многе православне богомољачке саборе пред други светски рат, сам или с владиком Николајем. У својој скромној и похабаној монашкој одећи, а веома образован, још више је привлачио пажњу народа. Био је даровит као проповедник иако монашки ћутљив. Његове јеванђелски речите и концизне проповеди и поуке из хришћанског живота на саборима у Жичи, Пожеги, Овчарским манастирима, манастиру Тавни, Сарајеву, Београду, цркви Ружици, Крњеву, Лелићу и другим местима дуго су се памтиле и препричавале. Поред своје апостолске мисионарске делатности отац Јаков је помагао обнову запуштеног манастира Свете Тројице у Овчар Бањи, као и друге наше цркве и манастире. О његовим хришћанским делима и подвизима, као и мученичком крају и смрти, могла би се написати читава књига. Он је мало писао а више је животом и речју проповедао и штампао готове Владичине рукописе“.

СВЕДОЧЕЊЕ ОЦА САВЕ

Отац Сава из Вазнесења под Овчаром причао је о његовом подвижништву као ретком примеру у наше дане. У појасу је, каже отац Сава, био „танак као керуша“; стално је носио дроње уместо одеће, које је прао на реци и сушио на шибљу око реке. Имао је обичај да се подвизава по двадесет дана стојећи у неком шифоњеру – ни да легне, ни да седне. И још: “Он лично ретко кад је за совру седао. Тамо на дну је седео и некакву земљану чинију узме његову, па отиде у ону спалчињару и захвати и однесе у келију, и то стоји опет пенаест дана, док оволики црви не буду, па онда једе.“ Одбио је да буде не само епископ, него и свештеномонах. Касније се у сну јавио оцу Гаврилу из Ралетинца, и рекао му да је на митарствима добро прошао, само је био питан зашто није хтео да буде јеромонах, јер је то требало да прими као послушање.

ПРОРОЧКО СТАЈАЊЕ ПРЕД РАТ

Познати богомољац, судија Јован Сарачевић, потоњи владика Сава Едмонтонски Руске Заграничне Цркве, сведочи да су многи поступци оца Јакова, и пре Другог светског рата, били пророчки; његово упрезање у кола  од Жиче до Краљева један свештеник је исмевао, док је други говорио да је и пророк Јеремија носио јарам о врату, и изазивао гнев и подсмех Јевреја, али да је то символички пророковало падање Израиља у вавилонско ропство. И ово упрезање оца Јакова можда има такво дејство, говорио је тај свештеник (што се показало као тачно).

Извесни др Н. Брзовић сећао се појаве оца Јакова, у својој изношеној одећи, пред Патријаршијом ( и то уочи Другог светског рата ): “Стао тај калуђер пред саму Патријаршију, баш на главни улаз. Нова Патријаршија, права палата споља и изнутра, све се сјаји од реда и поретка, а онај необични калуђер као да квари ову хармонију. Улазе чиновници, протојереји, монаси, разне личности запослене у Патријаршији, па чак и даме, намазане и намирисане, журе у црквени суд на бракоразводне парнице. Разводе се. Калуђер само стоји, сагнуо главу, а цела му појава као да говори: “Покајте се, јер се приближава казна Божја!“ Не миче се Кале (хипокористик од „калуђер“, нап. прир.) са тога места док не прође дан, и док се велика врата не затворе. Тада лаганим кораком одлази на Калемегдан. Седне на једну клупу, извади из сељачке торбе проје и лука, па вечера онде пред целим Београдом, који је изашао да се прошета после гурманске вечере, заслађене масном гибаницом.Пошто се напио воде на чесми, наш Кале отиде до цркве Ружице на молитву, да би онде и ноћ провео, наслоњен на једну надгробну плочу. Сутрадан ето га опет пред Патријаршијом, стоји и ћути. Али његово ћутање није празно, сви га разумемо, почињемо да се присећамо шта тај тајанствени калуђер хоће. Мило нам га је видети свако јутро. Освежава нас као добра молитва, као врела суза пред свето причешће. Делује некако покајнички, светитељски. Журиш се на посао, пун си брига, ниси се честито ни Богу помолио, а камоли Свето Писмо отворио. Али на вратима стоји Кале као утеловљена молитва, као Свето Писмо отворено за читање и покајање. Обузима те неки страх и радост у исто време. Чини ти се као да те Христос гледа, и као да те зове да станеш и о Царству Небеском размишљаш. Али једног дана – нема нашег Калета. Док је био ту, нисмо смели ништа да га запитамо, а сад би имали толико тога да му поверимо. Кратко време после посете тајанственог Калуђера Београду и његове несхваћене неме проповеди, Немци су засули нашу горду престоницу бомбама. Хиљадама жртава пало је првог дана. Српски народ је пошао на своју Голготу и расуо се по целој кугли земаљској.

Камо среће да смо послушали нему но јасну прповед пророка Калуђера и поли путем покајања пре но што нас је Господ казнио за грехе наше. Стога макар данас да почујемо речи његове и да се обратимо Господу, па да се вратимо нашем Сиону из земље туђе.“

ПРОРОК У РАТУ

За време рата, прво је био у Жичи (кад су је Немци бомбардиовали, у јесен 1941, он је стајао за певницом, док су сви остали разбежали);бивао је у Љубостињи, али је ишао и проповедао и другде.Мати Гликерија из Ћелија је, са својом сестром, будућом монахињом Антонином, као девојчица у пролеће 1944. запамтила великог србског подвижника, оца Јакова, који је око себе окупљао децу са Чубуре, учио их побожности и водио у цркву. Деца су га неизмерно волела, мада су их родитељи склањали од њега, због његовог „јуродивог“ изгледа. Рекао је да ће две девојчице у црвеним хаљиницама (будућа мати Гликерија и њена сестра) постати монахиње. О томе је сведочио љубостињским сестрама Монах Јаков је имао толико храбрости да је излазио и пред немачке војнике, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање       .

Владика Сава (Сарачевић) писао је у својим успоменама да је 1943. године отац Јаков био у Београду, и да је у неколико храмова проповедао, али свештенству се нису много допали његове оштре речи, и нису му радо дозвољавали да беседи у храмовима. Онда је он почео, са дозволом власти, да беседи по београдским гимназијама, где је остављао снажан утисак.

ПЛАЧ НАД БЕОГРАДОМ

Владика Сава се сећа да је у јесен 1943. отац Јаков плакао кад му је он причао о тепих – бомбардовањима која уништавају читаве градове и насеља. Када је требало да напусти Београд, он је дошао до Сарачевића и њему и још једном његовом другу испричао  да треба да се склоне из престонице, јер ће ускоро бити великог страдања. Пријатељ Сарачевићев се није слагао, говорећи да је то немогуће. Али, отац Јаков је био упоран:“Немојте, молим Вас, да ме питате како ја то знам. Ни сам не знам како знам. Но могу да Вам кажем да је то слично као са манастиром Жичом. Кажем ја монасима жичким:“Оци и браћо, напуштајте манастир“. А они се смутили и оклевају. Неће нико да крене из манастира. А ја опет њима:“Људи Божји, шта је са Вама, шта сте се смутили? Зар хоћете да изгинете? Излазите, напуштајте манастир“.“ Одмах после немачке „штуке“ бомбардовале су Жичу. Да су остали у светињи, сви би изгинули. Било је то 1941. године.

ЗАВЕШТАЊЕ ЈАКОВЉЕВО

Када су комунисти дошли на власт, он је наставио да проповеда и позива народ на покајање. Безбожници су га гонили, али се он на то није освртао.Био је свагда у служби Христу и свом напаћеном роду.

Године 1946, отац Јаков је кренуо из Београда за манастир Туман. Са собом је вукао“бисаге“ са осам хиљада примерака молитве „Оче наш“. Уз пут, у возу је делио путницима те молитве; комунисти су га због тога злостављали и тукли. Идући пешке из Божевца у Раброво, занемогне, и падне на постељу у кући побожног човека Васе Поповића. Ту је био у тешком телесном, али молитвено  будном стању, од понедељка до суботе, када се исповедио и причестио, а затим преселио у блажену вечност Христову.

Гроб овог светог човека налази се у манастиру Туману, одакле нас и данас подсећа и опомиње шта ће бити с нама ако се одрекнемо Христа.

Владика Сава је својевремено записао: “Наши људи у емиграцији греше кад се свађају и окривљују један друго за наш слом, наводећи при том само политичке узроке наше пропасти, а заборављају на оне најглавније, на моралне узроке пропасти, гажење моралног закона и непоштовања самог Творац тог закона – Бога. Много се нагомилало греха и то мора да се увиди,  да се сазна. Тек тада може доћи слога и спасење. Сила греха је стихијна раједињавајућа сила“.

Отац Јаков нас је учио да је србска слога – света слога у Христу. И на том путу нам је једино спасење. Ако га услишимо, за нас има наде, оне којој се свештеник на крају Литургије обраћа са:“Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“

Свети Преподобни оче Јакове, моли Бога за нас!

Припремио Александар Мандарић, јереј