Живот наш, то је исто као дете пустити на ливаду и чекати шта ће се догодити. Целу ливаду дете би обишло увек мотрећи где му се налази родитељ.Зашто? Зато што му је он сигурност и потпора, зато што ће му он помоћи. Али и родитељ је нечије дете, и он одраста, само на другом нивоу узрастања. Родитељ је човек, и дете је човек, моћи су скоро подједнаке, сваког на свом нивоу. Када открије све што му се нуди и не нуди, дође тренутак када се, тражећи смисао, запита: чему све ово?Трагајући за смислом, без водиље смила живота је немогуће. Тражити смисао у мору смисла и размишљања, понуда разних смислилаца и смишљених беседника а остати на правом путу,  исто је као изаћи сув из мора. Живот добијен захтева своје потребе. Осећање и увиђање да не можемо сами, доводи нас до Нествореног. Сагледати Нестворено очима створеним, немогуће је. Како ћемо видети сунце очима намењеним за земљу. Осећамо да нам треба и да нам је неопходно, драго нам је и мило и сваки пут се обрадујемо када га видимо, али га не можемо задржати за себе.
Тако је исто и са човеком који увиђа да без помоћи нествореног Бога нема живота, нема вечности. Нема смисла његов живот. Ниједан дан код паметног човека није гори и несавршенији од предходног дана. Зашто? Зато што живот тражи савршенство. Да бисмо увидели ко нам може помоћи, да не бисмо лутали, Бог је из своје превелике љубави сишао међу нас. Он је пружио руку и рекао: доста, мир међу вама, мир између вас и мене. Бог је свог јединородног Сина Господа Исуса Христа дао нама на послугу. Бог нас служи, Он жели да нас спасе често и више него ми сами себе. И то је са једне стране схватљиво. Несавршенство наше не увиђа по природи својој шта нам је најпотребније и најкорисније.
Рађа се Бог у телу и постаје Богочовек. Не чини Он то због себе, да би доказао да је Бог. Што би се Бог доказивао теби и мени, брате Србине?  Што би се доказивао Бог смртној природи, која увек нешто тражи, из које нешто стално пишти и запева, где се радост  често чује када себи аплаудира. Рађањем Бога међу људима, доласком Бога Христа међу људе, род људски није више сам. Са њим је Бог. Са сваким је човеком Бог, уколико је човек са Богом.  А у исто време, својим рођењем је показао да је Он и наш Бог, Отац, брат и пријатељ. Љубав Божија према створењима својим, свела је Бога на земљу, постао је Бог - један од нас човек, Богочовек Христос.

Живот добијен на дар је благодат. Живот је да се живи у међусобној љубави једних према другима. А то најпре значи служењу једних другима. Време нам служи да се усавршавамо у љубави и приближавању Богу. Не због тога што Бог не може без нас, већ што ми не можемо без Њега. Нама треба спасење, не Богу. Од чега да се спасава Бесмртни творац свега створеног? Ради нас улази у време да време препороди, да наше време освети, и да га испуни. Улази Господ у наш земаљски живот. Зато што ми нисмо кадри да се сопственим моћима приближимо Њему. Зато Он долази код нас, да би Собом осветио и време и нас, да би осветио сву творевину.  Ми не можемо време да задржимо и зауставимо. Кад би човек хтео да задржи време, испао би смешан као ваздух да скупља. Када ће га скупити? Потрошиће време, а остаће ту где је и био. И зато се стално човек пита: шта то, у ствари, време јесте? И шта носи време? Најкраће, могло би се одговорити да је време као неки увод у вечност. А вечност је сваки тренутак који се не понавља,нити се може поновити. Зато наш призив и јесте да у себе и око себе, у време сада, унесемо Бесмртног, Безвременог нествореног Бога Христа. Све што није испуњено Христом - пропада, није освећено.Вредности живота добијамо од Христа зато нам је Христос Бог, пријатељ и брат. 

Свети људи Божији упокојили су се у нади на Васкрсење и чекају у светим кивотима нетрулежни по  православним манастирима. Гвожђе, злато или било који други  предмет, промени боју, на њима се примети да су векови учинили своје. А човек освећен Духом Светим као цвет који не вене,  чека Васкрсење онога који га и учини светим.Онога који је рекао свима: "Ко верује Мени, има живот вечни". Ако нам је далеко Крф и Свети Спиридом, учесник првог Васељенског сабора из четвртог века, ако нам је далеко Бари у Италији и мошти Светог Николе, близу нам је Лелић и Ћелије, где су наша браћа у Христу и по крви и по духу Свети Николај и Свети Јустин. Њих замолимо да нам помогну у тражењу мира и љубави и вечног живота. Тражимо Онога који је Њих учинио светим. Који је њима и свим честитим хришћанима обећао да ће свети постати. Да живот који смо добили на дар од Бога даваоца сваког живота учинимо честитим, братољубивим, богољубивим и светим. Сваки пут, брате Србине, на литургији када се Богу молиш пажљиво слушај речи "Светиње светима" односе се на тебе, ти си свети. Светиња је Бог, "Светиња светима" ,свети си Ти, добро памти.  А да би постао достојан благодати Божије, уреди живот свој у љубави према Богу и ближњем свом. Када имаш љубави волиш читав свет, из љубави, добра воља ти се јавља. Из добре воље и намере, извиру добра дела. Са добрим делима брате Србине далеко си одмакао, и веома се приближио животу светих људи.

Обрати пажњу, сети се, или питај неког како гласи једна од молитви при крштењу тебе, некада Николе (Светог Владике Николаја), цара Лазара или било ког детета православног на читавом свету: "Крштен си, просвећен си, миропомазан си, освећен си, умивен си у име Оца и Сина и Светог Духа". Видиш, брате Србине, цела Света Тројица колику љубав има према теби, мени и целом свету. Бог те очисти и оправда. Потруди се колико можеш, живот свој учинити светим, честитим и побожним због тебе и спасења твог, а Бог ће ти помоћи.

                                                                                                                                                                                        Дипломирани теолог

                                                                                                                                                                       вероучитељ Марко Рафаиловић